Нови (стари) идентитет

Препорођени Гудачи светог Ђорђа са уметничким вођом и концертмајстором Горданом Николићем остварили су веома успео наступ, са много страсти, жара, уживљавања у музику Чајковског чију су сваку ноту тако заједнички припремили, простудирали и заједнички продисали, без диригента – да су заслужили овације које су добили. Дирљиви растанак са подијума, како је рекао Гордан Николић (1968), професор на Гилдхол школи у Лондону и виолиниста значајне међународне репутације, цели наступ посвећен је двојици врхунских виолинских педагога који су нас недавно напустили, Ђерђу Зазровићу и Љубивоју Николићу. Најбољи ученици никада не заборављају своје професоре.

Два значајна дела Чајковског писана за гудаче, најпре изванредна Серенада оп. 48 у Це дуру (1880) равна најбољим мајсторовим симфонијама, у великом звучном замаху, у мешавини вртлога ритмова, елеганције Валцера, меланхолије Елегије и бравурозног финала на цитатима руских мелодија, оставила нас је без даха. И звучно и тонски, Гудачи св. Ђорђа, увек одлични, сада су остварили надградњу, добили нову идентификацију, а њихова досадашња ангажованост претворила се у заједничко одушевљење музиком и у посредовање између дела и публике подигнуто на виши ниво. Чак и, иначе досадна, "Успомена из Фиренце" оп. 70 у де молу (1892) добила је набој, електрицитет, а бројни полифони преплети и нова акцентуација допринели су да се згусне и драматизује музички ток.

Сматрамо сарадњу са изванредним виолинистом Горданом Николићем добитком за културу целог нашег града и новом фазом у раду овог ансамбла који постоји од 1992. године

У новој (старој) идентификацији и свом најбољем издању представља нам се оркестар Београдске филхармоније када њим диригује Урош Лајовиц. Признати "малеровац", он је у стању да држи пажњу публике у једном компликованом партитурном рукопису Пете симфоније у цис молу (1902, ревидирана 1910) Густава Малера (1860–1911), и у њеним дужинама од преко сат времена у пет различитих и филозофијом натопљених ставова.

Малерова "Ероика" почиње посмртним маршем, прелази преко дијаболичног олујног другог става и преко водвиљског трећег и долази до јединственог Адађета, писаног за харфу и гудаче због којег воле Малера и они који нису његови обожаваоци. Последњи, финални став који се од пасторалног и играчког развија преко фуге до тријумфалног краја, износећи идеју борбе до победе – исцрпљује се у брзим ритмовима и у огромној улози свих дувача који блеште. Без изузетне соло трубе којом дело и почиње, понегде вриштеће, понегде жестоке, другде нежне, али увек неопходно прецизне и интонативно чисте, велики ризик било би постављати Малерову Пету симфонију. Међутим, са трубачем какав је Младен Ђорђевић све постаје лепо, чисто без ризика, изречено и лако. Велика улога трубе у делу не умањује у извођењу заслуге прве хорне и дрвених дувача. Морамо ли рећи да у филозофске дубине Филхармонија треба тек да урони после иживљавања у свим ефектним звучним бојама које заваравају слух и често онемогућавају да се чују мистериозне фантазије великог композитора.