Novi (stari) identitet

Preporođeni Gudači svetog Đorđa sa umetničkim vođom i koncertmajstorom Gordanom Nikolićem ostvarili su veoma uspeo nastup, sa mnogo strasti, žara, uživljavanja u muziku Čajkovskog čiju su svaku notu tako zajednički pripremili, prostudirali i zajednički prodisali, bez dirigenta – da su zaslužili ovacije koje su dobili. Dirljivi rastanak sa podijuma, kako je rekao Gordan Nikolić (1968), profesor na Gildhol školi u Londonu i violinista značajne međunarodne reputacije, celi nastup posvećen je dvojici vrhunskih violinskih pedagoga koji su nas nedavno napustili, Đerđu Zazroviću i Ljubivoju Nikoliću. Najbolji učenici nikada ne zaboravljaju svoje profesore.

Dva značajna dela Čajkovskog pisana za gudače, najpre izvanredna Serenada op. 48 u Ce duru (1880) ravna najboljim majstorovim simfonijama, u velikom zvučnom zamahu, u mešavini vrtloga ritmova, elegancije Valcera, melanholije Elegije i bravuroznog finala na citatima ruskih melodija, ostavila nas je bez daha. I zvučno i tonski, Gudači sv. Đorđa, uvek odlični, sada su ostvarili nadgradnju, dobili novu identifikaciju, a njihova dosadašnja angažovanost pretvorila se u zajedničko oduševljenje muzikom i u posredovanje između dela i publike podignuto na viši nivo. Čak i, inače dosadna, "Uspomena iz Firence" op. 70 u de molu (1892) dobila je naboj, elektricitet, a brojni polifoni prepleti i nova akcentuacija doprineli su da se zgusne i dramatizuje muzički tok.

Smatramo saradnju sa izvanrednim violinistom Gordanom Nikolićem dobitkom za kulturu celog našeg grada i novom fazom u radu ovog ansambla koji postoji od 1992. godine

U novoj (staroj) identifikaciji i svom najboljem izdanju predstavlja nam se orkestar Beogradske filharmonije kada njim diriguje Uroš Lajovic. Priznati "malerovac", on je u stanju da drži pažnju publike u jednom komplikovanom partiturnom rukopisu Pete simfonije u cis molu (1902, revidirana 1910) Gustava Malera (1860–1911), i u njenim dužinama od preko sat vremena u pet različitih i filozofijom natopljenih stavova.

Malerova "Eroika" počinje posmrtnim maršem, prelazi preko dijaboličnog olujnog drugog stava i preko vodviljskog trećeg i dolazi do jedinstvenog Adađeta, pisanog za harfu i gudače zbog kojeg vole Malera i oni koji nisu njegovi obožavaoci. Poslednji, finalni stav koji se od pastoralnog i igračkog razvija preko fuge do trijumfalnog kraja, iznoseći ideju borbe do pobede – iscrpljuje se u brzim ritmovima i u ogromnoj ulozi svih duvača koji blešte. Bez izuzetne solo trube kojom delo i počinje, ponegde vrišteće, ponegde žestoke, drugde nežne, ali uvek neophodno precizne i intonativno čiste, veliki rizik bilo bi postavljati Malerovu Petu simfoniju. Međutim, sa trubačem kakav je Mladen Đorđević sve postaje lepo, čisto bez rizika, izrečeno i lako. Velika uloga trube u delu ne umanjuje u izvođenju zasluge prve horne i drvenih duvača. Moramo li reći da u filozofske dubine Filharmonija treba tek da uroni posle iživljavanja u svim efektnim zvučnim bojama koje zavaravaju sluh i često onemogućavaju da se čuju misteriozne fantazije velikog kompozitora.