Невидљиви блокови

У политичком жаргону Руса указало се однедавно једно одређење за време, какво се раније ретко могло чути – "после Путина". Поуздан знак да се тренутак важне смене примиче (марта 2008 ), и да јавност, научена да је судбина земље у рукама тог једног човека на врху, почиње сада да брине о оном "после".

Ништа у Русији не изгледа толико моћно и нема углед који би се мерио са угледом Путина. Није онда тешко разумети ни евентуалну стрепњу масе, скопчану уз размишљање о предстојећем тренутку. Као кад у "палати од сувог злата" нестаје заувек "наш добри цар". Маса народа би то најрадије одложила. Једва да би било потребно још само мало пропаганде, и референдум, с промењеним уставом и продуженим мандатом, зачас би могао бити у Путиновом џепу.

"Никада не реци никад" – ипак, шеф Кремља децидирано је изјавио да ће поштовати закон, и повући ће се, чим истекне поновљени рок. Као утеху, председник је понудио енигму "Путин, и после Путина". Шеф државе ће изабрати и, користећи "своје право грађанина" земље, лично ће предложити наследника на дужности. Сам Путин, остаће ту, у близини, опскрбљен ауторитетом (и могућностима) да у неком тренутку може интервенисати политички.

Уздрмана пирамида

Материјала за хипотезе до миле воље, али околности у стварности Русије су далеко од идиличних. "Свемоћни цар" је компромисни политички експонент, по свему судећи, три интересна клана с персоналним заступницима у врху власти и администрацији шефа државе.

После Јељцина, Кремљ је знатно испуњен "безбедњацима" и "Петербуржанима". "Петербуржани" (Кудрин, Греф и економисти око Чубајса) на неки начин су староседеоци. Њихова позиција учвршћена је обрачуном Чубајса с генералом Коржаковом, у време избора 1996. године – тако да је, уз формације Лушкова (Примакова) и фамилије Јељцина, 1999. та струја била једна од три иза "кандидатуре" Путина – као репрезента свих актера заједно.

Путин је подржао економски либерализам "Петербуржана" (први који је икада поменуо "обнову империје економским средствима" био је Чубајс), али је пожурио  да створи и резервни ослонац председничке власти, отворивши Кремљ и "својима" из сектора државне безбедности. Отуд у јавности, од 2003. па даље, израз (из Стаљинових времена) "чекисти".

Алтернативни ослонац брзо је, међутим, хипертрофиран. "Чекисти" су доводили у федералну власт све већи и већи број "својих". Са успостављањем седам федералних округа, створена је пирамида "безбедњака" са неколико хиљада људи, али процес је имао и мање пожељан "нуспродукт". С повратком државе у крупно власништво, у нафти, гасу и секторима где се "окрећу" милијарде долара – "безбедњаци" су се и сами поделили у најмање две интересно везане формације, борећи се око тога ко ће тај новац, или тачније, ко ће који новац "контролисати". То значи, "чији људи" ће бити у фирмама, министарствима, инспекцијама, тужилаштву и другом.

Зашто не као Лукашенко

Тако, у овом неформалном и непубликованом "ко је ко", једно се, на пример, подразумева када се говори о Игору Сећину, сасвим друго када се помиње Виктор Иванов. А обојица су заменици шефа администрације председника. Или, "зна се с ким је" Николај Патрушев а "с ким" опет Виктор Черкезов, без обзира што су и један и други врховни полицајци, први на челу ФСБ а други шеф Федералне службе за контролу дрога. Или, један је интересни табор "друштво" уз шефа Гаспрома Алексеја Милера, а други "Сећиновог" Сергеја Богданчикова, у врху Росњефта.

И тако даље – тема ове хронике није "састав тимова" већ нешто друго, садржано у појединости да су поводом Путиновог евентуалног одласка почели да се образују "невидљиви" политички блокови, узнемирени могућним нарушавањем равнотеже интересних констелација.

У жаргону, те две крупне формације чак већ имају и имена, изведена из циљева за које се залажу. Први су "трећероковци", присталице рада на томе да се Путин макар и околностима приволи и учини оно што и Лукашенко у Белорусији, позивајући се на "сувереност воље народа". Други су "за наслеђе" на функцији. А шта ће даље бити, видеће се. Могло би се само рећи – развија се активан политички фронт у сенци. Дејство "из сенке" нема шта друго да буде до израз продуженог инфантилног периода институција, међутим, то је руска ситуација. Девиза гласи: "демократијом се мора управљати". У том смислу, нема друге – "судбина је" да се животом следи судбина сваког доброг или лошег цара.