Рецепт за успех

Пре пет година, буквално преко ноћи, наше одбојкашице су са 30. места на светској ранг-листи стигле до трећег. На дебију на светским шампионатима 2006. у Јапану освојиле су бронзану медаљу и оствариле један од најзначајнијих подвига нашег спорта уопште.

Већ наредне, 2007. године играле су у финалу Европског првенства и освојиле сребрну медаљу, 56 година после првог европског трофеја освојеног у Француској. На олимпијским играма су дебитовале 2008. у Пекингу и стигле до четвртфинала (деоба од 5. до 8. места), а прошле године на Светском првенству биле су осме и, из данашње перспективе, није тешко закључити да је плаћен данак подмлађивању државног тима. Данас су одбојкашице Србије шампионке Европе – успех из Јапана није био „инцидент” већ најава настанка нове велесиле у женској одбојци.

Крајем деведестих година одбојкашка организација је прихватила предлог тадашњег (и садашњег) председника Александара Боричића за ревитализацију женске одбојке (мушка репрезентација је у то време већ била светски хит), а први циљ био је смештен у 2007. и покушај да се освоји медаља на Европском првенству.

Остварење тог циља изискивало је много већа улагања у женску одбојку, од клубова до савеза. У томе су предњачили Црвена звезда и Јединство који су скупо платили учешће у Лиги шампиона иако тада нису могли да рачунају на значајније резултате због младости и неискуства играчица. Те јуниорке су брзо стасавале и почеле да на јуниорским шампионатима Старог континента освајају трофеје, а први сениорски трофеј освојиле су годину дана пре рока и није био европски, него светски.

Одбојкашки савез СРЈ, па СЦГ и, напокон Србије, истрајао је на свом путу, стабилна ситуација у Савезу и максимално поверење које је имао и има Зоран Терзић крунисани су пре два дана у „Пиониру” највреднијим европским трофејем, иако је то био трећи „шпиц форме” у овој сезони. Први је донео трећи узастопни тријумф у Европској лиги, а други бронзу у дебију на Светском гран прију. Четврти би требало да донесе пласман на Олимпијске игре у Лондону на Светском купу.

Честитке, комплименти и хвалоспеви одбојкашицама, стручном штабу и Одбојкашком савезу Србије стижу ових дана са свих страна и то је прилика да се подсетимо да је наш спорт имао још два успешна женска државна тима, која су у деведестим годинама готово нестала са европске и светске спортске мапе. Реч је о рукометашицама и кошаркашицама, које имају традицију богатију од одбојкашица и на којој би могли да се поставе темељи нових, будућих успеха.

Рукометашице Југославије, којима су огроман допринос давале играчице из Србије а посебно из Београда „питале” су се деценијама при расподели медаља на светским шампионатима, а затим и на олимпијским играма (женски рукомет је на програму Игара од 1976).

На светским првенствима наше рукометашице освојиле су седам медаља – златну 1973, сребрне 1965, 1971. и 1990, а бронзане 1957, 1982. и 2001. На олимпијским играма 1980. освојиле су сребрну медаљу, 1984. златну, а 1988. су заузеле четврто место...

Нажалост у то време није било европских првенстава (од 1994), а у минулој деценији наше рукометашице играле су на пет континенталних шампионата и биле далеко од борби за трофеје – 2000: седмо место, 2002: шесто, 2004: 12; 2006: 14; 2008: 13, и 2010: 14.

Кошаркашице Југославије никада нису успеле да буду првакиње Европе, ни првакиње света ни олимпијске шампионке, али у време СФРЈ то су могле само кошаркашице СССР и САД. На европским шампионатима плаве су освојиле четири сребрне медаље и две бронзане од 1968. до 1991, на светским првенствима учествовале су пет пута и заузимале четврто, два пута шесто, једном осмо и 1990. друго место! На олимпијским играма 1980. биле су бронзане, 1984. шесте, а 1988. вицешампионке...

Почетком новог века стигле су поново на светску сцену и 2002. на светском првенству заузеле 12. место, а 2009. са Европског првенства отишле су кући после три пораза у групи...

Тешко је поверовати да су данашње девојчице у Србији много талентованије за одбојку него за рукомет и кошарку, а пут који је прешао Одбојкашки савез Србије може рукометним и кошаркашким радницима да послужи као почетни рецепт. Наравно, њима ће бити теже јер би њиме требало да крену 15 година касније...