Збрка у глави

Шта је заједничко Александру Вучићу, Ивици Дачићу, Дејану Михајлову? Политика им је свима била први посао у животу. На први поглед, врхови странака су пуни људи за које се може рећи да су млади или да су у "продуженој младости". Ипак, многи тврде да младих нема у политици или да их нема на изборима или да их нема у мери у којој су жртве транзиције.

Десимир Тошић, политичар и публициста, припада онима који верују да младих нема довољно у политици. "Политиком се бавите из интереса или страсти, а млади немају ни интерес ни страст. Велике идеологије 19. века су нестале или су се ’умориле’ и не могу да изазову страст. На Западу се један део младих интересује за политику. Код нас их је мање јер постоји фрустрација пошто смо у тешком стању и они мисле да ништа не могу да промене. Али, и 1940 – 1941. године је на изборе изашло само 12 одсто студената Правног факултета. Чак 80 одсто студентског света је било ван политике", каже Тошић.

Ипак, само су страст и интерес могли да учине да млади буду важан чинилац и "антибирократске револуције" Слободана  Милошевића и антимилошевићевских студентских протеста из 1991. и 1992. године , потом и 1996. и 1997. године. Без страсти и интереса младих не би било ни "Отпора", покрета без чијег постојања не би било "готово". Улични протести младих, ма колико били посебни и другачији били су само део ширих политичких струјања, њихова тема нису били проблеми младих него проблеми државе, нације, друштва. Отуда можда утисак да младих нема довољно у политици.

 Истраживања то не потврђују. За разлику од мале излазности студената права на изборе 1940. године, подаци Цесида показују да ће више од половине младих изаћи на изборе. Ипак, могу се истраживања тумачити и на начин на који то чини Срећко Михајловић, социолог у Институту друштвених наука: "Омладина се у равни политике не понаша различито од грађана, иако би смо могли очекивати да су активнији због проблема са којима се суочавају". Поента је у "очекивању да ће млади бити активнији", на чему и Тошић заснива своје уверење о мањку страсти и интереса.

На основу  серије истраживања Михајловић каже да су млади људи подједнако активни у политичким странкама као и друге старосне групе (око 13 одсто). "Знатно су више од осталих активни у невладиним организацијама (9 према 3 одсто). Није тачно да су млади људи чешће изборни апстиненти, него што су то остали.

Шта спречава младе да буду у политици присутнији, да их буде сразмерно њиховој погођености транзицијом. Одговор Срећка Михајловића заснива се на дугачкој серији истраживања:  "Уверен сам да се стање омладине данас не разликује од стања осамдесетих година", каже Михајловић. "Тада сам у студији, која је садржала резултате последњег југословенског истраживања, закључио да младе људе карактерише ’збрка у глави и страх у срцу’. Данас можемо закључити да је ’генерација будућности’ у деведесетим годинама, дакле они који су деценију раније имали ’збрку у глави и страх у срцу’ била у знатној мери извршилац сулудих идеја генерације прошлости. Генерација будућности је тада жртвована на олтару прошлости. Данас је млада генерација на раскрсници између пута који је води у понављање грешака с краја осамдесетих и пута на којем видимо одбијање маргиналног положаја и сваког покушаја смештања младих у социјални буџак као колатералне штете неуспешних друштвених промена. Можда баш због недоумица на овом раскршћу, сваки други међу младима жели да напусти земљу."

Суочавање са временом недоумица у којем и искуснији и образованији чешће бирају погрешне одговоре развукла је младе по целом политичком спектру и због те "идеолошке" разједињености они не делују као јединствена група иако се очекује да буду јер су им једнаки и проблеми са којима се суочавају. Описујући распоред младих по политичко-идеолошком спектру Србије Михајловић каже: "Млади људи су чешће располућени у опредељењу између Демократске странке и српских радикала него што су то друге генерацијске групе. Код младих је или – или. Истовремено млади се чешће опредељују за ДС него друге старосне групе,  ређе за ДСС него остале старосне групе, а готово подједнако као и остали за СРС, тачније, тек нешто мало више. Млади се чешће опредељују за десницу него за левицу – однос је 1,5 према један у корист деснице, али изненађујуће, у центру идеолошког спектра има више младих него оних најстаријих. Млади су чешће модернизацијски оријентисани, критичнију су према раду политичких институција, мање су ауторитарни, готово подједнако националисти као и остали (око 12 одсто) и чешће су од осталих проевропски оријентисани."

Прича о младима и политици не може да има искључив закључак. Уместо њега следи кратка "исповест" Ивице Дачић, једног од политичара "продужене младости":  "Политика јесте посао за младе људе, јер они имају енергију, и треба да имају интересовање за политику. Политика је мач са две оштрице. Брзо се лети и брзо се слети. Ја бих сада волео да сам мало мирнији и да ме не препознају."