Где почиње Европа

Оштре критике које је турски премијер Ердоган упутио, пред долазак у Хановер минулог викенда, канцеларки Меркел, због изостале подршке у приближавању Анкаре Европској унији, отвориле су изнова увек варничаву расправу на тему: где се, заиста, завршава Европа.

Турски званичници то, кад је у питању њихова земља, са нескривеном горчином, квалификују као дволичност европских политичара: они, с једне стране, дају звучна обећања Анкари и, у исто време, из турске визуре, чине све да се та обећања не остваре.

Ми тражимо од ЕУ, рекао је Ердоган у интервјуу хамбуршком "Шпиглу", да буде поштена: ако нас неће, требало би да то одмах и јасно каже, како не бисмо траћили време у преговорима.

Немачкој је, при томe, оштро замерио што у време њеног председничког мандата у Унији (до 1. јула) није снажније подржала турско приближавање Европи.

У говору приликом отварања сајма технологије и индустрије у Хановеру, на којем је Турска ове године "привилеговани партнер", Ердоган је покушао да увери Европљане како његова земља не долази у европску кућу да би "била оптерећење" – њена снажна привреда је, управо, спремна да "поднесе терет".

Тренутак у којем је то чинио, није био најсрећнији за самог Ердогана: у Анкари су, док је боравио у Хановеру, одржане најмасовније демонстрације у последњих десетак година против његове евентуалне кандидатуре за шефа државе.

Поборници секуларне државе и противници његове исламске политике узвикивали су, поред осталог: "Нећемо имама за председника". Мандат садашњем председнику истиче у мају, а избор шефа државе обавља се у парламенту, где би Ердоган, који још званично није истакао кандидатуру, могао, при садашњем односу снага, да рачуна са већином.

По свему судећи, упркос осмесима и пријатељским гестовима које су заједно демонстрирали, Меркелова није одустала од уверења да би Европска унија, уместо пуноправног чланства, Турској могла да понуди само, и највише, "привилеговано партнерство". Обећала је, истина, подршку у преговорима између Брисела и Анкаре, али је одмах нагласила како је исход тих преговора отворен и крајње неизвестан.

У табору немачких конзервативаца, противљење уласку Турске у европску фамилију није мотивисано само географским разлозима. Чак и када прихвате да је "Европа и на Босфору", они упозоравају, и кад тим чињеницама не баратају превише гласно и јавно, да Турска, конфесионално и цивилизацијски, припада једном "другом кругу".

Кад је реч о евентуалном пријему Турске у ЕУ, канцеларка (и лидер конзервативаца) разликује се уочљиво од социјалдемократе и шефа дипломатије Штајнмајера.

Својевремено десна рука бившег канцелара Шредера, шеф дипломатије у кабинету Ангеле Меркел инсистира на пуноправном чланству Турске у Европској унији из стратешких разлога: то би повећало стабилност и безбедност у Европи и имало позитиван утицај у исламском свету.

Што се нас тиче, ми за разлику од Турске, немамо, бар географски, проблема са питањем где се завршава Европа. Наши проблеми настају питањем где она почиње. Мање на нивоу високих принципа и опредељења – а више у оном што чини нашу грубу свакодневицу: од хаотичне и понижавајуће атмосфере у институцијама са шалтерским службама, до бахатости са којом је човек, сам и беспомоћан, суочен на сваком кораку.

У нашим устима пуним Европе још смо, очигледно, далеко од помисли и сазнања да оно што Европска унија представља, по својим нормама и стандардима, сеже до – капилара.