Gde počinje Evropa

Oštre kritike koje je turski premijer Erdogan uputio, pred dolazak u Hanover minulog vikenda, kancelarki Merkel, zbog izostale podrške u približavanju Ankare Evropskoj uniji, otvorile su iznova uvek varničavu raspravu na temu: gde se, zaista, završava Evropa.

Turski zvaničnici to, kad je u pitanju njihova zemlja, sa neskrivenom gorčinom, kvalifikuju kao dvoličnost evropskih političara: oni, s jedne strane, daju zvučna obećanja Ankari i, u isto vreme, iz turske vizure, čine sve da se ta obećanja ne ostvare.

Mi tražimo od EU, rekao je Erdogan u intervjuu hamburškom "Špiglu", da bude poštena: ako nas neće, trebalo bi da to odmah i jasno kaže, kako ne bismo traćili vreme u pregovorima.

Nemačkoj je, pri tome, oštro zamerio što u vreme njenog predsedničkog mandata u Uniji (do 1. jula) nije snažnije podržala tursko približavanje Evropi.

U govoru prilikom otvaranja sajma tehnologije i industrije u Hanoveru, na kojem je Turska ove godine "privilegovani partner", Erdogan je pokušao da uveri Evropljane kako njegova zemlja ne dolazi u evropsku kuću da bi "bila opterećenje" – njena snažna privreda je, upravo, spremna da "podnese teret".

Trenutak u kojem je to činio, nije bio najsrećniji za samog Erdogana: u Ankari su, dok je boravio u Hanoveru, održane najmasovnije demonstracije u poslednjih desetak godina protiv njegove eventualne kandidature za šefa države.

Pobornici sekularne države i protivnici njegove islamske politike uzvikivali su, pored ostalog: "Nećemo imama za predsednika". Mandat sadašnjem predsedniku ističe u maju, a izbor šefa države obavlja se u parlamentu, gde bi Erdogan, koji još zvanično nije istakao kandidaturu, mogao, pri sadašnjem odnosu snaga, da računa sa većinom.

Po svemu sudeći, uprkos osmesima i prijateljskim gestovima koje su zajedno demonstrirali, Merkelova nije odustala od uverenja da bi Evropska unija, umesto punopravnog članstva, Turskoj mogla da ponudi samo, i najviše, "privilegovano partnerstvo". Obećala je, istina, podršku u pregovorima između Brisela i Ankare, ali je odmah naglasila kako je ishod tih pregovora otvoren i krajnje neizvestan.

U taboru nemačkih konzervativaca, protivljenje ulasku Turske u evropsku familiju nije motivisano samo geografskim razlozima. Čak i kada prihvate da je "Evropa i na Bosforu", oni upozoravaju, i kad tim činjenicama ne barataju previše glasno i javno, da Turska, konfesionalno i civilizacijski, pripada jednom "drugom krugu".

Kad je reč o eventualnom prijemu Turske u EU, kancelarka (i lider konzervativaca) razlikuje se uočljivo od socijaldemokrate i šefa diplomatije Štajnmajera.

Svojevremeno desna ruka bivšeg kancelara Šredera, šef diplomatije u kabinetu Angele Merkel insistira na punopravnom članstvu Turske u Evropskoj uniji iz strateških razloga: to bi povećalo stabilnost i bezbednost u Evropi i imalo pozitivan uticaj u islamskom svetu.

Što se nas tiče, mi za razliku od Turske, nemamo, bar geografski, problema sa pitanjem gde se završava Evropa. Naši problemi nastaju pitanjem gde ona počinje. Manje na nivou visokih principa i opredeljenja – a više u onom što čini našu grubu svakodnevicu: od haotične i ponižavajuće atmosfere u institucijama sa šalterskim službama, do bahatosti sa kojom je čovek, sam i bespomoćan, suočen na svakom koraku.

U našim ustima punim Evrope još smo, očigledno, daleko od pomisli i saznanja da ono što Evropska unija predstavlja, po svojim normama i standardima, seže do – kapilara.