Спас у последњем минуту

ЖАБЉАК – Силвану Гијеу (25), апсолвенту технологије из Тулуза у Француској дуго ће остати у сећању ноћ између четвртка и петка коју је доживео у литицама 2.175 метара високог Дурмитора. Дуго ће му остати у сећању и храбри Дурмиторци Зоран Војиновић и Видомир Шпањевић који су га у последњим тренуцима пробудили из зимског сна и спасли од беле смрти.

Млади авантуриста, планинар из Француске, после два дана проведена на Бјеласици стигао је на Жабљак и кренуо у обилазак Црног, а затим Змијињег језера, драгуља Дурмитора са 18 горских очију. Не познајући ћуд планине кренуо је према Јаблан језеру и Црвеној греди. У првом сумраку промрзао и гладан почео је да лута планином. Тек око 22 сата било му је јасно да се не може извући из дивљине оковане ледом, схватио је да се нашао у готово безизлазној ситуацији. Из празног ранца извадио је туристички информатор и назвао родитеље у Француској. Рекао им је да се изгубио и да је испод њега језеро а изнад литица и прочитао им број телефона Зорана Војиновића, човека чије се име нашло у проспекту.

Његови родитељи су одмах позвали француски конзулат у Београду. Службеница Ана Трпчевић каже да је конзул Вероника Мари Јурчевић позвала Војиновића, објаснила му ситуацију, а затим непрекидно на телефонској линији одржавала везу са Силваном и храбрила га све док се није испразнила батерија његовог мобилног телефона.

Војиновић, шеф горске службе спасавања у планинарско-смучарском друштву "Дурмитор", професор физичког васпитања у ОШ "Душан Обрадовић" иза кога су на десетине спасавања у планини и референт за физичку културу у СО Жабљак Видомир Шпањевић причају да су у 23 часа добили обавештење из француског конзулата у Београду да је човек у дурмиторским врлетима у невољи.

– Знали смо да је сваки тренутак драгоцен јер је температура била десетак степени испод нуле. Није било времена да алармирамо уиграну групу спасилаца, већ смо са полицајцима Момчилом Лакићевићем и Станком Војиновићем одмах кренули "нивом" према Штуоцу. И поред пола метра високог снега ишли смо до видиковца. Уз пут смо на основу Силванових описа разматрали где би могао бити. Код ресторана "Момчилов град" нас двојица смо преко Ражане главице кренули према Јаблан језеру и Црвеној греди и непрекидно били на вези са полицајцима који су нас чекали. Када смо стигли на Ражану главицу Силван се одазвао на наш позив. У ноћи без имало месечине младићев глас нас је охрабрио иако нисмо могли да проценимо где се тачно налази, кажу Војиновић и Шпањевић.

Густа шума, ноћ и снег који је прекрио стазу и маркације одузели су им сат времена док коначно нису пронашли пут и ушли у стеновити део Црвене греде.

– Срели смо неколико вукова, а у снегу осим њихових трагова ничега није било, а Силван се више није одазивао па смо помислили да смо га изгубили, кажу Војиновић и Шпањевић. Дозивали смо га и одједном смо чули његово запомагање и кренули у том правцу. Пронашли смо га у једном грму петнаестак метара испод самог врха Црвене греде. Био је без гласа и непомичан. Поред њега су биле залеђене чизме, танке чарапе и рукавице а босе ноге је увукао у ранац у коме су се налазили пасош, мапа и нотеси. На себи је имао већ залеђене фармерице, лагану ветровку и вунену капу на глави. Масирали смо му промрзле ноге умотали их у папирне марамице и кесе, а онда их замотали својим вуненим капама и фластером. Одвезли смо га до Дома здравља у Жабљаку.

У здравственој станици чекало се на транспорт смрзнутог младића. Око 5 сати ујутро Силван Гије био је у болници где му је указана лекарска помоћ. Све време уз њега су били спасиоци Војиновић и Шпањевић.

Срећом лекари су констатовали да промрзлине нису опасне по његов живот.

– Немам речи којима бих исказао захвалност свима а посебно Зорану и Витомиру – рекао је Силван.

Током дана стигла је и захвалница француске амбасаде.