За две године од штака до европског врха

У недељу ће се навршити две године откако је Сања Малагурски задобила једну од најтежих повреда у спорту (лигаменти колена) и то у свом дуго чеканом, првом мечу у дресу Црвене звезде. Данас она је европска првакиња у одбојци, у свим извештајима с финала наглашена као јунакиња несвакидашњег преокрета против Немачке коју до тог тренутка, чинило се, не може нико да заустави: ни хук из 9.000 грла с трибина, ни најбоља играчица шампионата Јована Бракочевић. А онда је селектор Зоран Терзић заиграо на карту на коју противник није очекивао…

– Ја сам у сваком тренутку била сто одсто спремна да помогнем свом тиму највише што могу и нисам имала трему кад ме је селектор увео уместо Јоване која је изнела највећи терет на сва три такмичења на којима смо ове године освајали медаље – каже Сања Малагурски (21). – Испало је најбоље, а могло је да буде и најгоре. Увек је то мач с две оштрице ма колико играч веровао у себе.

После победе против Немица (3:2) сви питају како је нашим одбојкашицама пошло за руком да направе онакав подвиг. Одговор није лак…

– Још сабирам утиске. Ово је резултат нашег преданог рада и великог одрицања протеклог лета. Окупиле смо се 9. маја, на Дан победе, а иза нас су већ три медаље на три велика такмичења.

Као и капитен Јелена Николић, врло млада је отишла у иностранство. Из родне Суботице, на савет свог првог тренера Радослава Свирчева, потписала је за словеначку Нову Горицу када јој је било свега 16 година (рођена је 8. јуна 1990). Прве три године своје каријере провела је у иностранству (две у Словенији, једну у Румунији) а онда је, на позив председника Одбојкашког клуба Црвена звезда Александра Боричића, који је и на челу ОК Србије, дошла међу „црвено-беле”.

– Нисам се двоумила кад су ме звали. Хтела сам да опет имам контакт с генерацијом играчица рођених 1988. и млађих, с којима сам се знала из млађих националних селекција. Гро њих је био у Звезди која је стварала пројекат који се мени на први поглед допао. После две лепе и успешне године летос сам се растала са Звездом. Одлазим у италијански Асистел из Новаре, што је логичан потез, пошто је било јасно да у нашој лиги више нисам могла да напредујем. Потписала сам двогодишњи уговор а после ћемо да видимо.

На првом званичном мечу у Црвеној звезди, рекли смо већ, повредила се толико тешко да јој је и каријера била доведена у питање.

– Због те повреде колена нисам могла да играм шест месеци. Без сумње, то је био најтежи период у мојој каријери. Нисам тада запала у такву кризу да бих и помислила да дигнем руке од одбојке, али сам се у појединим тренуцима питала када ћу коначно опет да ходам без штака, када ћу моћи поново да скачем. Захваљујући упорности, добрим лекарима и подршци коју сам имала са свих страна, од породице и пријатеља до клуба, све сам то пребродила. А кад сам опет почела да играм, требало ми је доста времена да се психички вратим, да без страха опет радим оно што најбоље знам.

А опоравак је увек најбржи тамо где има највише љубави…

– Кад сам се повредила отишла сам кући у Суботицу. Имала сам велику подршку и разумевање људи из Звезде, нисам журила да се вратим. И моје саиграчице нису заборављале на мене, своје победе су посвећивале мени што ме је све додатно мотивисало.

На крају, питали смо је да ли је у сродству са редитељем Борисом Малагурским који је такође из Суботице.

– Знам Бориса Малагурског али нисам с њим у сродству. У последње време ми често постављају то питање…

Александар Милетић

-----------------------------------------------------------

Кафа и шетња у слободно време

Волим да посветим оно мало слободног времена себи и пријатељима. Немам пуно прилика за приватна путовања и летовања. Волим шетње, виђења с пријатељима и испијање кафе с њима. Волим и да читам и кад узмем неку књигу волим да ме одмах заинтригира.