Za dve godine od štaka do evropskog vrha

U nedelju će se navršiti dve godine otkako je Sanja Malagurski zadobila jednu od najtežih povreda u sportu (ligamenti kolena) i to u svom dugo čekanom, prvom meču u dresu Crvene zvezde. Danas ona je evropska prvakinja u odbojci, u svim izveštajima s finala naglašena kao junakinja nesvakidašnjeg preokreta protiv Nemačke koju do tog trenutka, činilo se, ne može niko da zaustavi: ni huk iz 9.000 grla s tribina, ni najbolja igračica šampionata Jovana Brakočević. A onda je selektor Zoran Terzić zaigrao na kartu na koju protivnik nije očekivao…

– Ja sam u svakom trenutku bila sto odsto spremna da pomognem svom timu najviše što mogu i nisam imala tremu kad me je selektor uveo umesto Jovane koja je iznela najveći teret na sva tri takmičenja na kojima smo ove godine osvajali medalje – kaže Sanja Malagurski (21). – Ispalo je najbolje, a moglo je da bude i najgore. Uvek je to mač s dve oštrice ma koliko igrač verovao u sebe.

Posle pobede protiv Nemica (3:2) svi pitaju kako je našim odbojkašicama pošlo za rukom da naprave onakav podvig. Odgovor nije lak…

– Još sabiram utiske. Ovo je rezultat našeg predanog rada i velikog odricanja proteklog leta. Okupile smo se 9. maja, na Dan pobede, a iza nas su već tri medalje na tri velika takmičenja.

Kao i kapiten Jelena Nikolić, vrlo mlada je otišla u inostranstvo. Iz rodne Subotice, na savet svog prvog trenera Radoslava Svirčeva, potpisala je za slovenačku Novu Goricu kada joj je bilo svega 16 godina (rođena je 8. juna 1990). Prve tri godine svoje karijere provela je u inostranstvu (dve u Sloveniji, jednu u Rumuniji) a onda je, na poziv predsednika Odbojkaškog kluba Crvena zvezda Aleksandra Boričića, koji je i na čelu OK Srbije, došla među „crveno-bele”.

– Nisam se dvoumila kad su me zvali. Htela sam da opet imam kontakt s generacijom igračica rođenih 1988. i mlađih, s kojima sam se znala iz mlađih nacionalnih selekcija. Gro njih je bio u Zvezdi koja je stvarala projekat koji se meni na prvi pogled dopao. Posle dve lepe i uspešne godine letos sam se rastala sa Zvezdom. Odlazim u italijanski Asistel iz Novare, što je logičan potez, pošto je bilo jasno da u našoj ligi više nisam mogla da napredujem. Potpisala sam dvogodišnji ugovor a posle ćemo da vidimo.

Na prvom zvaničnom meču u Crvenoj zvezdi, rekli smo već, povredila se toliko teško da joj je i karijera bila dovedena u pitanje.

– Zbog te povrede kolena nisam mogla da igram šest meseci. Bez sumnje, to je bio najteži period u mojoj karijeri. Nisam tada zapala u takvu krizu da bih i pomislila da dignem ruke od odbojke, ali sam se u pojedinim trenucima pitala kada ću konačno opet da hodam bez štaka, kada ću moći ponovo da skačem. Zahvaljujući upornosti, dobrim lekarima i podršci koju sam imala sa svih strana, od porodice i prijatelja do kluba, sve sam to prebrodila. A kad sam opet počela da igram, trebalo mi je dosta vremena da se psihički vratim, da bez straha opet radim ono što najbolje znam.

A oporavak je uvek najbrži tamo gde ima najviše ljubavi…

– Kad sam se povredila otišla sam kući u Suboticu. Imala sam veliku podršku i razumevanje ljudi iz Zvezde, nisam žurila da se vratim. I moje saigračice nisu zaboravljale na mene, svoje pobede su posvećivale meni što me je sve dodatno motivisalo.

Na kraju, pitali smo je da li je u srodstvu sa rediteljem Borisom Malagurskim koji je takođe iz Subotice.

– Znam Borisa Malagurskog ali nisam s njim u srodstvu. U poslednje vreme mi često postavljaju to pitanje…

Aleksandar Miletić

-----------------------------------------------------------

Kafa i šetnja u slobodno vreme

Volim da posvetim ono malo slobodnog vremena sebi i prijateljima. Nemam puno prilika za privatna putovanja i letovanja. Volim šetnje, viđenja s prijateljima i ispijanje kafe s njima. Volim i da čitam i kad uzmem neku knjigu volim da me odmah zaintrigira.