Замке страних улагања

Директне стране инвестиције су веома пожељне јер се тако обезбеђује новац за развој, али и за трансфер нових технологија и знања, премда је транзициони мит да су оне универзални лек за хроничне бољке, као што су сиромаштво и незапосленост, у недовољно развијеним земљама међу којима је Србија, сматра проф. др Данило Шуковић.

Велики прилив страних инвестиција у земље у транзицији попут наше могу, чак, да доведу до презасићености посустале економије и неразвијеног финансијског тржишта, јер нису у стању да апсорбују плиму капитала.

То се тренутно дешава у Србији у којој је прилив страног капитала по основу приватизације довео до прецењености курса динара у односу на евро, што, уколико се не спречи, неминовно води у дефлацију чија последица је пад тражње и смањење производње, упозорава наш саговорник.

С друге стране, прецењени курс домаће валуте дугорочно може да има за последицу велики дефицит трговинског биланса и слабљење извозне конкурентности српске економије.

Све то гура земљу у нове дугове код страних поверилаца, за чију отплату ваља издвојити велики део будућих, иначе прилично скромних прихода. To значи да се из сиромаштва и незапослености не може лако изаћи, без обзира на прилив страног капитала.

Игнорисање Фридмана

Супротно актуелним дешавањима, да би успела у стратегији смањења сиромаштва и повећања запослености, Србија би требало да активира домаћу штедњу и да избегне прекомерно задуживање и вођење политике нереалног курса националне валуте. Tек у таквим условима прилив страних инвестиција je добродошао, сматра Шуковић.

По његовим речима, апологете страних инвестиција као универзалног решења за све транзиционе бољке, заборављају на став недавно преминулог апостола либералне економије Милтона Фридмана. Он је  почетком деведесетих година прошлог века ондашњим челницима СФРЈ саветовао да пре страних инвестиција ваља спровести радикалне структурне реформе. И то уз подршку домаће акумулације, односно штедње.

Невоља је што држава није нашла механизам за рационалну алокацију средстава, како би се штедња пласирала у анемичну привреду којој недостају инвестиције. Ово тим пре што штедњом домаћег становништва добрим делом управљају стране банке, које је пласирају по папреним каматама и привреди и грађанима.

У Србији је, уз то, према уверењу др Шуковића, проблем што нису створени предуслови за рад финансијског тржишта, тако да се ни 17 година од поновног оснивања тржишта капитала ниједна компанија још не листира на берзи. Нема иницијалних јавних понуда акција, нити се иде на прикупљање слободних средстава грађана ради улагања у домаћу привреду и развој локалних заједница.

Уместо коришћења предности финансијског и тржишта капитала за прикупљање бесплатних или јевтинијих средстава, привреда се задужује по зеленашким каматама. Тако се повећава укупан износ дуга према иностраним и домаћим повериоцима.

С друге стране, грађани за сада имају могућност да штедњу повере банкама по релативно ниским каматама, али им је још ускраћена могућност да улажу у домаћа предузећа посредством инвестиционих фондова и остварују капиталну добит.

Та добит је, у нашим условима, најчешће вишеструко већа од приноса по основу штедње у банкама.

Закон о инвестиционим фондовима, који је у Србији, као последњој земљи у региону, донет тек половином године, формално је ступио на снагу, али се формирање првих домаћих фондова очекује тек почетком наредне године.

Богаћење богатих

Теоретски посматрано, капитал би требало да се креће од богатих ка сиромашним, користећи обилност јевтине радне снаге. То значи да би већи прилив страног капитала требало да резултира већим привредним растом.

Међутим, ову наизглед здраву логику, према речима др Шуковића, уздрмао је економиста ММФ Рагурам Раџан, који је установио да се токови капитала мењају и да негирају поменуте теоријске поставке:

Конкретније, нето ефекат финансијских токова је супротан, односно капитал сиромашних иде ка богатима, утврдио је Раџан.

Преведено на свакодневни језик – захваљујући улагањима, богати су све богатији, а сиротиња све сиромашнија и задуженија, каже наш саговорник, који је ових дана, после вишегодишњих истраживања, објавио књигу "Тржиште рада и економске неједнакости".

Уз то, истраживања овог светски познатог економисте показују да се брже развијају оне земље које мање користе страни капитал, ослањајући се, пре свега, на домаћу штедњу, као основни импулс привредног раста у неразвијеним земљама.

Пракса је показала да земље које се искључиво ослањају на страни новац нису успеле да избегну из заточеништва сиромаштва, док су оне које су прво активирале домаћу штедњу, попут Кине, успеле да се развију и да као такве постану велики магнет за стране инвеститоре.