Данак паганског плеса

Није децембру остављено превише на вољу. Хтео-не хтео, вазда несрећник некако највише замирише на туршију, сармице и барут. Све ређе на снег и величанствено природно преобраћање. Тако му је, како му је. Што се сарме и туршије тиче, одавно су народним једногласјем аболиране од сваке одговорности и увршћене међ` зимске "јеванђелисте". Барут, тачније децембарска пиротехника, није. И управо у томе и јесте сва њена моћ. Прасак петарди, канонада "топовских удара" и фијук сумњивих ватромета чују се даље и гласније од свих упозорења. О последицама се наклапа тек када постану управо то – последице...
Како то, у овом случају, обично бива, многи војни магацини би се постидели пред садржајном понудом престоничких пијаца. Чини се да када би човек завукао руку у кацу са сиром и у њој би нашао кутију петарди. Поврће све чудније реагује на пламен... Нема доброг кајмака док не одлежи на "динамитарама"...
– Петнаест динара, на комад. Даћу ти јевтиније ако хоћеш на кутију... – ни мало не зазирући од незнанца, предузимљиви Ром нам је пришао не чакајући да невешто погледом потражимо потенцијалне продавце петарди, у свој тој гужви новобеоградске пијаце. Једнако салеће и старо и младо. Сви смо, ваљда генетски, предодређени за његове муштерије. Балкан је ово. Одвајкада је ваздух овде био "обогаћиван" опором аромом – барута. Усуд је то.

Ваљда ухваћен у коло свакојаких интеграција, имплементација и осталих помодних стремљења која се завршавају на "ација", с изузетком рација, и овај умешни продавац је своју берићетну понуду обогатио агресивном "маркетиншком" кампањом. Осим салетања и срдачног контакта "нос на нос", сваког купца очекује и својеврсна презентација рекламираног, тачније "изурланог" производа. Док се ми колебљиво премишљамо, врх петарде се већ мази с кресивом. Сирота госпођа за тезгом са нешто бофл веша у понуди је већ престала и да се трза током "реклама". Можда је остао по неки тик, али ко зна која је ово петарда по реду која је завршила под њеним ногама. Схвата она да то комшија само подиже пословање на један виши ниво. Мултимедијални, тако рећи...

Следећи на списку су наравно – Кинези. Праоци минско-експлозивних играрија. Култни тржни центар у Блоку 70 је буре барута када је о ватромету и њему сличних распрскавајућих артикала реч.

Додуше, овде се то нешто дискретније ради, али далеко од тога да је у потаји. Више је онако, нехајно провучено кроз претпразничну понуду дечјих играчака. Ваљда по логици да би се дете заиграло и са жилетом, ако му се да у руке...

И овде, као у много чему у животу, величина одређује цену. Што, наоко, већи ватромет, то му је и цена већа.

– Све добли, кинески. Јесте. Овај 50, овај 80, овај 100, овај 150... – декламује малени Београђанин натуршчик, помало изнервиран нашом сумњичавошћу. Долет им је вероватно пропорционалан цени. Биће да се ови најјевтинији распрскавају негде у висини очију, док они најскупљи вероватно стижу до зоне Контроле лета београдског аеродрома?!

И где на крају, ако не тамо одакле би можда требало и почети. Легендарни подземни пролаз на Зеленом венцу. Ту човек може да пазари и живог крокодила, само ако му треба.

Чу` петарде. Чу` ватромети... К`о да си у пекари питао продају ли којим случајем кифле... Овде су "сабрана дела" комплетне градске муљарошке братије. Фискализација и сви њени клонови су ту ритуално ампутирани са "здравог" ткива, традиционалне трговине без штампаног трага.

– Имам. Колико ти треба – господин у неким, рекло би се, паметним годинама потврђује тезу да овде, на једном месту, има свега оног за чим смо трагали на више локација и то по истим ценама. Џепови су му пуни свега што уз прасак догорева. Спрам њега би бомбаш самоубица још и прошао детектор експлозива.

Он је тек један од неколико лако уочљивих продаваца. Неупадљивих је, вероватно, још барем толико. Не зазиру превише од полиције. Овлаш се дохвате неке сенке угледају ли каквог промрзлог позорника, па се врате на сцену. Као да су усред некаквог паганског плеса. Периодично, сви корак улево, недуго затим удесно. Па у месту, до граница издржљивости, понављају своје "мантре": петарде, петарде, петарде...

Једно је за све њих, овде побројане, заједничко чак и више од посла којим се баве. Никога, ама баш никога од њих не мучи морална дилема: да ли дечурлији продавати све то. Уверили смо се у то на свакоме месту које смо обишли.

Свака роба има својег купца. А купац ове је, нажалост, и ово дериште пред нама које још губи и у рвању са школским ранцем, а за ове "чике" је рутински плен. Пред правдом и пред њима, сви су једнаки. Свако има неотуђиво право да се обогаљи. Године немају ништа с тим...