Рикше на крају пута

Оно што је најављено још пре 15 месеци сада је и озваничено: парламент индијске савезне државе Западни Бенгал управо је изгласао (уз бојкот опозиције) амандман на закон о транспорту који је британска колонијална управа донела још 1919. Амандман уноси велику промену у живот 14-милионске престонице Калкуте (од 2001. преименована у Колкату): са њених улица нестаће призор који је уобичајен већ више од једног века – рикше које вуку босоноге "рикшавале".

"То је срамота града, и ово је требало урадити много раније", изјавио је тим поводом председник бенгалске владе, већ три деценије без прекида предвођене Комунистичком партијом Индије (марксиста), која у својим документима остаје верна социјализму и револуцији као средству да се до њега дође, а у пракси поштује парламентаризам, тржишну економију – и "империјалистичке" инвеститоре. "Није у реду да у 21. веку човек вуче човека", додао је премијер најављујући програм хитне "преквалификације" рикшавала који су свој посао обављали са дозволом.

Таквих је 5.397. Они би требало да се запосле на изградњи и одржавању преко потребних паркинга у мегаграду који је познат по својим саобраћајним кркљанцима. Рикшавале су биле добродошао сервис управо због тога, јер су многима омогућавали да на одредиште стигну уским споредним улицама. Били су, сем тога, често једини транспорт кад груну монсуни и поплаве улице.

Рачуна се да, поред лиценцираних, њих још 18.000 овај посао ради илегално. Рикшавале су махом имигранти из бенгалских села, који, зарађујући око два и по долара на дан (150 динара), тако обезбеђују шаку пиринча за себе и своје породице, што значи да од рикши живи бар 100.000 људи.

По правилу нису власници својих примитивних (и како је неко цинично приметио, еколошких) возила, већ их изнајмљују. По асфалту Калкуте трче боси, јер им пластичне папуче, уобичајена обућа сиротиње, сметају, док су им патике или ципеле прескупе.

Спавају и хране се на тротоарима или сламовима. У литературу их је на велика врата 1975. увео бестселер "Град радости" Доминика Лапјера, и потоњи холивудски филм, са Ом Пуријем и Ником Нолтијем. "Они су део психе Калкуте", тврде они који их бране у граду који се сматра и интелектуалном престоницом Индије, одакле потичу Рабиндранат Тагоре, Сатајџит Реј, где је ореол светице помажући очајнима стекла и Мајка Тереза…

Одлука није била лака, али политичари поручују да је била неизбежна. Не само због 21. века, већ и због чињенице да су "људи коњи", како их још описују, опстајући још само у Калкути (има их додуше и у суседном Бангладешу), можда најупадљивији подсетник да нова "блистава Индија", која улази у друштво економских суперсила још није решила многе старе проблеме, пре свега и даље драматичан јаз између сеоске и урбане сиротиње и све просперитетније средње класе.