Писци воле интуицију

Професор Универзитета у Београду, писац и књижевни критичар Новица Милић од своје прве књиге "Антиномије критике" (1982) посвећен је тумачењу књижевног текста. Прожимање психоанализе и књижевности чини део његовог опсежног опуса и о томе је недавно говорио поводом обележавања 150 година од рођења Сигмунда Фројда. Поштоваоцима психоаналитичке теорије Милић је представио своје виђење теме трибине "Психоанализа као поглед на свет" коју је организовала Дворана културног центра у Београду у сарадњи са Београдским психоаналитичким друштвом. Указујући, између осталог, на нека погрешна схватања и интерпретације појединих Фројдових појмова, Новица Милић учинио је комплекснијим познавање дела чувеног бечког професора у нашој стручној и широј јавности.

ИНТЕРВЈУ
● Набоков је "учтиво али одлучно" био против Фројдових открића и њиховог интегрисања са књижевним поступцима. Који писци су се слагали са њим?

– Највећи део писаца 20. века показивали су, на овај или онај начин, отпор, па чак и одбојност према Фројдовом открићу несвесног. Нисам сигуран да су били добро упознати са Фројдовим мишљењем. Пре ће бити да су знали о психоанализи оно што је ширила популарна култура, а ти клишеи – најчешће у име морализма, нису ни довољно подстицајни, нити су као такви погодни за писце. Писци воле властите интуиције, и то је у реду. Зато једном Набокову, или Џојсу, није био потребан Фројд како би изразили своја открића, понекад запањујуће блиска Фројдовом. Изузетак су надреалисти, али је њихово коришћење Фројда парцијално, понекад натегнуто, упрегнуто у властите циљеве. Није ни то лоше. Са данашњим писцима – можемо погледати Остера, Куција, Руждија или Памука – ствари већ стоје друкчије. Они читају психоаналитичке текстове, не само Фројдове, налазећи и ту део своје инспирације.

● Ви сте пре више од 20 година отпутовали у Даблин да бисте прикупили грађу за путопис о Џојсу. Мислите ли да је савремена критика потпуно занемарила ту повезаност личног и књижевног искуства као кључ за тумачење дела?

– Познавање Џојсове биографије, па и топографије Даблина, иако није нужно, постало је опште место за сваког ко се дубље занима за дело тог писца. Данас смо, у пољу мишљења о књижевности, ипак далеко од биографизма 19. века да би нас и даље плашили бауком "живота и дела". Није више реч о томе да се анегдотом објасни неки текст, већ да се, рецимо, ослањањем на психоаналитичке увиде разуме шта је то субјект – субјект који пише или субјект који се гради писањем. И није више реч о утицају живота на нечије дело, него о утицају нечијег дела на живот. Књижевно искуство је, уосталом, више него лично, а у значајном смислу и предлично. Та се питања данас не могу више избећи или цензурисати кад мислимо о књижевности.

● После "Уликса" и "Финегановог бдења" Џемса Џојса постоји ли дело у којем се отишло дубље у разоткривању човековог несвесног живота?

– Рекао бих да још увек та дела, нарочито ово друго, стоје као хоризонт књижевности. Сви ми смо још у видокругу који су осветлили Џојс, Пруст и Кафка.

● Шта Ви, као књижевни теоретичар и критичар, мислите о лекарима, психијатрима који са становишта своје струке тумаче књижевност?

– Докле то раде интелигентно, са што мање психологистичког редукционизма, у реду је. Из њиховог угла се много новог може открити о литератури.

● Да ли се може рећи да је психоаналитички приступ књижевности модеран данас као током 20. века?

– Данас студије књижевности, на шта се ослањају и студије културе, нису више замисливе без познавања Фројдове и Лаканове мисли. Није ту реч о приступу у значењу примене тог, као и ма ког другог метода на књижевност и на културу, него о импликацијама важним за оба поља. И књижевност и психоанализа имају за предмет испитивање субјективације – како постајемо, како остајемо, како се мењамо као субјекти. Свака то ради из свог угла, али како им је питање заједничко, имају много тога једна другој да кажу.

--------------------------------------------------------------------------

Бора Станковић и Фројд

● Који су српски аутори стварали на трагу психоанализе и колики утицај су извршили на ток наше књижевности?

– Не знам за оне који су свесно, полазећи најпре од психоанализе, стварали вредна дела на нашем језику. Али постоји нешто друго, један од највећих романа написаних код нас – то је "Нечиста крв" Боре Станковића, настао на почетку прошлог столећа, у исто време кад је и Фројд формулисао своја прва открића. И дан-данас запањује блискост књижевно-антрополошких увида Боре Станковића и Фројдових. Уз Бору, понешто је и Црњански уграђивао од психоанализе у свој "Роман о Лондону". Па и Басара, упркос томе што је Фројд, тачније фројдизам, мета његове критике. И код Црњанског и код Басаре критика фројдизма важан је део њиховог књижевног профила. А фројдизам не можете критиковати без икаквог позивања, па стога ни без ослањања на Фројда.