Екскурзије као шопинг-туре

Погибија гимназијалца из Сремске Митровице на екскурзији у Будимпешти поново је покренула питање да ли су оваква путовања у иностранство заиста неопходна. Компликације око организовања и извођења екскурзије у иностранству далеко превазилазе циљеве тог пута, каже Миодраг Сокић, председник Форума београдских гимназија.

– Много се разликује екскурзија у иностранству и она која се изводи у земљи. Пре свега по броју пређених километара и дужини трајања путовања, што су ђаци старији, теже је организовати путовање и бринути о свему – наглашава Сокић.

Инциденти на екскурзијама у иностранству, нажалост, нису реткост: 2008. године у Верони су ухапшени ђаци из Ниша због крађе у продавници, у Братислави су два ученика заборављена у хотелу, па је група кренула пут Беча без њих, прошле године суботичким средњошколцима у Италији су нестали пасоши, који су затим пронађени у кухињи хотела, далеко су горе прошли  матуранти из економске школе којима је украден цео аутобус недалеко од Рима, а без личног пртљага пре неколико месеци са екскурзије у Мађарској се вратило 11 ђака из Ваљева. Од 2005. године забележена су и четири смртна случаја на екскурзији. Став Форума београдских гимназија о екскурзијама у иностранству од раније је познат: ова путовања изгубила су свој образовни смисао.

– Правилником о извођењу екскурзија јасно су дефинисани циљеви путовања. Између осталог, то су упознавање са културним наслеђем, природном средином, развијање социјалних односа, спортске активности. Ти су циљеви, међутим, изиграни: упознавање са културним наслеђем своди се на посету некој цркви, за ђаке се организује дружење у дискотеци, ниједан циљ који се тиче природних наука није испуњен, а о спортским активностима да и не говоримо – набраја Сокић.

Екскурзије су постале потрошачка путовања великих размера, често се гледа да буду што скупље, да што дуже трају и буду што више потрошачке, објашњава Сокић.

– Путовање у иностранство постало је готово обавеза, иако све више родитеља нема новца за тако нешто, и упркос томе што се та путовања неретко своде на провод и куповину. Ни професори се не буне против ових путовања, јер су им дневнице неупоредиво веће у иностранству – каже Сокић.

Родитељи су често стављени пред свршен чин и немају могућност да утичу на избор дестинације, истиче Драгана Соћанин из Удружења „Родитељ“.

– У тешкој економској ситуацији, са дететом које инсистира да путује да се не би издвајало од осталих, родитељима је често главна преокупација како да обезбеде новац за екскурзију, да ли да подигну кредит или да се задуже на неки други начин. Оптерећени тиме, често и не размишљају какав је садржај те екскурзије, да ли су организатори поштовали правилник. Када смо радили едукативну радионицу за младе, где су им вршњаци објашњавали да је забрањено законом да носе и конзумирају алкохол на екскурзији, они не само да нису имали представу о томе него их није занимало ни да слушају – рекла је Драгана Соћанин.

Она наводи и да се одредишта на која ђаци иду годинама нису мењала.

– Зашто ђаци не би, на пример, ишли у образовне кампове и тамо се дружили, учили заједно, обилазили културне знаменитости? Добили смо и коментар једног родитеља који се пита зашто ученици уместо у дискотеке не би ишли на балет, оперу или позоришну представу? Родитељи често немају новца да са породицом отпутују у Беч или Атину, на пример, па им у том смислу јесте приступачније да пошаљу дете на екскурзију. Међутим, смисао тог путовања потпуно се изгубио – каже Драгана Соћанин.