У знаку Орвела

Вест је код нас прошла незапажено: жири једне од најзначајнијих европских награда, Карлове награде, коју више од пола века додељује немачки град Ахен, одлучио је пре неки дан да ово високо признање за 2007. годину додели Хавијеру Солани.

Шездесетчетворогодишњи Шпанац је овенчан овим знамењем, које су пре њега понеле личности таквог ранга као што су Конрад Аденауер, Винстон Черчил, Роберт Шуман, Валтер Шел, Хенри Кисинџер, Франсоа Митеран и Хелмут Кол, као један од "најзначајнијих неимара европске куће" и човек који је дао "значајан допринос миру у свету".

У својој (патетичној) понесености, градоначелник "царског" Ахена – награда носи име по Карлу Великом, коме је овај град крајем осмог века био омиљено пребивалиште – Јирген Линден видео је у Солани симбол европске жеље да Стари континент у спољној политици "говори једним гласом".

Солана је имао разлога да се искрено радује. "То је велика част за мене и моју породицу", рекао је у првом реаговању на вест о одлуци да му се додели награда, за њега лично "драгоценија од Нобелове".

Један угледни немачки политичар, и дугогодишњи (конзервативни) посланик Бундестага, Вили Вимер, доживео је, међутим, додељивање Карлове награде Хавијеру Солани као горки цинизам, а њено образложење – у њему се Солана означава, пре свега, као "највећи миротворац за Балкан" (!) – као рукопис Џорџа Орвела.

У протестном писму директоријуму фондације која додељује награду, посланик Бундестага каже да је овим признањем Хавијеру Солани учињена велика неправда "самој награди и граду Ахену".

Вили Вимер, наиме, у томе види покушај да се "накнадно легитимише рат против Савезне Републике Југославије", који је, по његовом дубоком уверењу, био резултат драстичног кршења међународног права и основних принципа на којима је почивао мировни поредак успостављен после Другог светског рата.

Вимер констатује да је Солана, као генерални секретар западног војног савеза одговоран што су на европском тлу ратови супротни међународном праву опет постали могући. А рат против Југославије, тврди немачки посланик, уздрмао је оно што је тешком муком грађено после 1945. и што је добило израз у Повељи УН (забрана агресивних ратова) и завршном хелсиншком акту.

Још једно драматично Вимерово упозорење: није искључено да ће таква Соланина политика у будућем решавању отворених питања на Балкану довести до "коначног разарања мировног поретка заснованог на међународном праву".

Овај експерт за питања безбедности – својевремено је био државни секретар у министарству одбране – упозорио је немачку јавност, поводом НАТО самита у Риги, на опасност да овај савез постане извршилац америчке политике "неамеричким средствима".

У тај контекст Вимер је ставио и "изненадну понуду Србији" (чланство у Партнерству за мир), уз једно занимљиво подсећање. Може се само спекулисати шта би се догодило да је алијанса са таквом понудом наступила 1998.

Вимер у ауторском тексту поводом суморних предсказања о будућој улози алијансе, открива да је, уместо такве понуде, од Београда захтевано да стави САД на располагање простор за "утврђење Бондстил". Кад до тога није дошло, НАТО је кренуо у реализацију америчких интереса и политике војним путем повезујући то с косовским питањем, уз консеквенце које су познате.

У завршном делу текста, Вимер упозорава да се у наредној години назире решење коначног статуса српске покрајине које би могло да изокрене досадашње европско схватање међународног права толико да завршни акти Конференције о европској безбедности и сарадњи из Хелсинкија не буду више вредни "ни папира на којем су исписани".