У пени, као Афродита некад...

Милиони туриста сваке године запуте се на Кипар. Мада тамо вреди дoћи и само због дугих прелепих плажа, ово медитеранско острвo на граници Истока и Запада има и много других чари–бурну прошлост и јединствено историјско благо, чудесну природу и планинске врхове, фестивале, карневале,богат ноћни живот...

После Сицилије и Сардиније, Кипар је треће острво по величини у Средоземном мору. Простире се на 9.251 квадратни километар, а својим изгледом подсећа на електричну гитару. Од турске обале удаљен је 113, а од сиријске око 120 километара, па се зато каже да је то најисточнија западна земља, што је Кипру донело многе користи у погледу ваздушног, а поготово поморског саобраћаја. Готовосваки брод који туда пролази, зауставља се у некој од кипарских лука, на првом месту у Лимасолу и Ларнаки.

На мети освајача

(Фото Дана Станковић)

Захваљујући добром стратешком положају, Кипар је у историји био мета многих великих сила. Током векова освајали су га и настањивали Феничани, Грци, Асирци, Персијанци, египатски Птоломеји, Млечани, Османлије..., а након свих, 1878. године постао је и британска колонија (главни разлог што се вози левом страном и, осим грчког, говори и енглески језик). Тек 1960. године, на челу са архиепископом Макариосом Трећим (главне улице носе његово име), поглаваром кипарске Православне цркве и првим председником, успео је да добије независност и постане Република. Међутим, Енглези су задржали две војне базе површине од 154 квадратна километра или око два одсто територије. На тој територији ограђеној жицом, живи око 8000 британских војника са својим породицама. Ту имају своје поседе, школе, позоришта, банке, спортске терене... и, оно што локалном становништву највише смета, важе исти закони као у Великој Британији.

Кипрани изгледа никада не могу сасвим да се опусте, јер су их 20. јула 1974. године снашли нови проблеми. Турци су извршили инвазију и окупирали 37 одсто северног дела територије на острву. Грци су протерани са тих простора, тако да су у једном дану 20.000 људи постали избеглице у властитој земљи. Повучена је „линија разграничења” и након више од тридесет година, колико је од тада прошло, практично није учињено ништа ка поновном уједињењу, иако је то у интересу и грчких, и турских Кипрана који живе на острву.

Та линија раздвајања дугачка је 180 километара и до 2003. године само странци су могли да пређу са једне на другу страну, и то на једном једином месту – у Никозији, код хотела „Палас”, до кога води пешачка улица Ледра. Те године дозвољено је и локалном становништву да се креће тамо-амо, и то на седам места. Настало је, кажу, право загушење, јер су сви, после толико времена, хтели да посете своје куће. Чули смо да сада мушкарци, мада има и жена, имају и разлог више да одлазе у окупирани део, јер тамо постоје многа легална казина. Често иду и свештеници, али само да држе проповед у црквама да се не троше паре на коцки! Такозвана зелена линија повучена је и кроз Никозију, главни и највећи (има 300.000 становника) град на острву, који се налази у средишњем делу.

У Никозији су смештене све владине институције, централе свих банака (то и нама звучи познато, мада наша банкау улици Џона Кенедија, тренутно зврји празна)и фирми и то је центар бизниса на острву. Имали су и аеродром, али се поделом територије нашао на „ничијој земљи”, па је зграда остала празна, а писта запуштена.

Архиепископ Макариос Трећи (Фото Дана Станковић)

Иако је и најтоплији град, у Никозији све врви од туриста. Срце града опасано је венецијанским зидинама из 16. века, а унутар њих, у уским каменим улицама, налазе се таверне, радионице старих заната, уметнички атељеи...

У старом граду се налази и Етнографски музеј, катедрала Светог Јована и велика Архиепископска палата. На ободима су постојале капије за улазак у град, а очувана је само једна и најпознатија – Фамагуста капија, и у њој се данас одржавају предавања, изложбе, концерти... Десетак минута хода изван старог рада налазе се и Национални театар и Археолошки музеј, у којем је сачувано све што је ископано на тлу Кипра. Ови експонати сведоче о десет хиљада дугој историји (укључујући и фигуре чувених камених идола из Кирокитије), од када датира и сам назив. Наиме, у древно доба бакар је био највеће богатство Кипра, па је по латинском имену хемијског елемента (Cuprum) и острво добило име.

Мало плажа, мало разгледање историје

Други град по величини, који слови за једно од најпознатијих летовалишта са дугим уређеним шеталиштем поред мора и највећу луку у земљи је Лимасол. Треће место припада Ларнаки, градићу који се налази седамдесет километара северније. Ларнака се убраја међу најстарије насељене градове у свету. Верује се да је настањена још у праисторији. Данас је савремено летовалиште у које упловљавају туристи са скупим јахтама. У центру града налази се плажа (оцењена плавом заставицом) са најлепшим шеталиштем на читавом острву. Најчувеније здање у Ларнаки је православна црква Светог Лазара (у крипти испод цркве 890. године пронађен је гроб Светог Лазара), саграђена у 17. веку, на остацима једне старије из 9. века.

Плаже се нижу једна за другом (Фото Дана Станковић)

Четрдесет километара северно од Ларнаке је Аја Напа, мало место које се до осамдесетих година 20. века могло описати као успавано рибарско село. Данас је најпопуларније летовалиште на Кипру, познато по пешчаним плажама и тиркизноплавом мору, али и по лудом проводу за младе, због чега га називају „Кипарском Ибицом”.

Још петнаестак километара северније налази се Фамагоста. Некад најпознатије летовалиште после поделе остало је на „ничијој земљи”. Хотели, зграде, све је напуштено и ограђено бодљикавом жицом, и сада је „град духова”.

Идући ка југозападу, на сасвим супротан крај обале, стићи ћемо у Пафос, најсликовитије место на обали Кипра (најлепше је у рано пролеће, када околна поља прекрије разнобојно цвеће). Успут се треба зауставити код остатака Аполоновог светилишта и, обавезно код стена на Афродитиној плажи. Према легенди, ова грчка богиња (римска Венера)родила се из морске пене баш на овом месту, а њене прве сузе претвориле су се у стене. Легенда, а и наш локални водич, кажу и то да, ко се овде окупа, подмладиће се бар десет година и пратиће га срећа у љубави. Пробали смо и – чекамо ефекте.

Пафос се такође може похвалити прелепим плажама. Али, након пливања и излежавања на топлом песку, у овом градићу не треба занемарити ни историјске знаменитости под заштитом Унеска. Иако им име сугерише, Краљеве гробнице немају никакве везе са краљевима. За научнике је још увек непознаница који народ и у које сврхе их је саградио, једино се зна да су ови подземни храмови са стубовима и катакомбама, настали између трећег века пре нове ере и трећег века наше ере. У оквиру локалитета постоје и остаци неколико античких вила, које на подовима имају добро очуване мозаике.

Приликом разгледања треба се припремити на несносне врућине и велику влагу, чак и током септембра. Јер, Кипар је најтоплије острво на Медитерану. Реке су уписане на карти, али коритом тече вода само у време киша.

Идилична планинска села

Подни мозаик (Фото Дана Станковић)

Да нема планине Тродос, са највишим врхом 1951 метар (где напада снег и до три метра, па једни могу да уживају у скијању, док други у подножју, поред мора шетају у мајицама кратких рукава), клима на Кипру била би полупустињска. И овако се триста тридесет дана не види граница између мора и небеског плаветнила. Стално је сунчано и топло, са температуром која се током летњих месеци пење и до 45 степени Целзијуса, а влажност ваздуха достиже и сто одсто, а зими не пада испод осмог подељка. У Енглеској и Нордијским земљама је обрнуто, па зато многи дођу овде и бораве у изнајмљеним хотелским собама све до пролећа.

Крећући се овим планинским масивом, наићи ћемо на многе старе цркве и десет манастира са изузетно вредним фрескама, који су такође под заштитом Унеска.На најшпицастијем делу Тродоса уздиже се манастир Ставровуни (у преводу крст у планини), у којем важе исти канони као на Светог Гори. Према легенди, основала га је царица Јелена, мајка цара Константина, када је донела део крста из Јерусалима на коме је Исус био разапет.

Идиличан планински амбијент употпуњују и живописна села у којима као да је време давно стало. Рестауриране су старе камене куће и од њих направљен пријатан амбијент за становање окружен базенима, сав у цвећу, намењен туристима са дубоким џепом. Свако је по нечему карактеристично. Скарино, по музеју воштаних фигура, Лефкара по везу, Хирокитиа по остацима насеља из доба неолита...

И, причи никад краја. Остављамо да понешто откријете и сами. Али, једно је сигурно. Да ли због јединственог мириса црног кедра (племенитог дрвета за чији плод се везују многе легенде о чудесним исцељењима), десетине врста орхидеја (које овамо доводе бројне ботаничаре и љубитеље цвећа), доброг шопинга (заступљени су најпознатији светски дизајнери по приступачнијим ценама него у другим метрополама), кипарске кухиње сличне грчкој, посластица од семена рогача (којим се у старо доба мерио карат злата), доброг вина или због локалног жестоког пића „зиванија”, свако ће са Кипра отићи нечим благо опијен.

-----------------------------------------------------------------------

Још понешто о Кипру

Кипар је ушао у Европску унију 1. маја 2004. године, и тада је евро уведен као валута. Што се етничке структуре становништва тиче, седамдесет седам одсто су грчки Кипрани, осамнаест одсто турски Кипрани, а пет одсто су остали мањински народи, попут Енглеза, Немаца, Јевреја, Руса, Румуна, Бугара, па и нас Срба, а све више пристижу народи са Филипина и других далеких земаља. Овај податак није релевантан, јер из године у годину њихов број расте. Има и доста непријављених, који су овде на привременом раду. То се туристима и не свиђа баш много, јер у хотелима нема локалног становништва да би се из прве руке нешто сазнало о животу Кипрана.

Осећај сигурности на Кипру је такорећи стопроцентан. Пљачке и крађе су незамисливе, бар је до сада тако било, па није неопходно закључавати аутомобил, па чак ни врата од стана.

И стандард је на завидном нивоу – минимална плата у државним фирмама је 900 евра, просечна 2000 евра, а социјална помоћ незапосленима око 450 евра. Зато није чудо што младенци на свадби врло често сакупе новца довољно да купе кућу или бар стан. Сви углавном возе луксузне аутомобиле.

Неписменост је само два одсто. Основно исредње образовање трају по шест година, а оба су обавезна. У грчком делу Кипра постоји неколико универзитета, док ученици из окупираног дела Кипра морају да иду у Турску ако желе даље да се школују.

На Кипру не постоји железнички саобраћај, али је зато изграђена мрежа путева која повезује градове. Постоје два аеродрома, један у Ларнаки, а други у Пафосу.

У центру кипарске заставе налази се облик државе, обојен бакарном бојом (бакар је симбол Кипра), а испод су две укрштене маслинове гранчице које би требало да представљају јединство и мир између Грка и Турака. Застава је осмишљена одмах након добијања независности 1960. године.