Џени, Марксов љубавни капитал

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Може ли се још нешто написати и Карлу Марксу, а да није већ написано? Досад је, а нарочито тамо где су његове теорије и његове утопије испробаване „на живо“, подробно анализиран сваки аспект његове филозофије, а не оскудевају ни његове биографије.

Данас, када су његове слике скинуте са зидова, у „првој земљи социјализма“, а и другде (ваљда их држе још само на Куби и у Северној Кореји), када ни тргови не носе његовоиме и и ме његовог сарадника и пријатеља Фридриха Енгелса, интересовање за Маркса ипак расте. Не толико за његову визију бескласног друштва, колико за његове анализе слабости капитализма које су остале неоповргнуте.

„Људи, ужаснути екстремном неравнотежом богатства коју данас генерише капиталистички систем широм света – и резултирајућим социјалним хаосом – често слежући раменима кажу да је тако чврсто укорењен да је немогуће променити га, а камоли заменити нечим бољим…”

Ово је у свом блогу написала Мери Габријел, чија је књига о Карлу Марксу ових дана новитет у америчким књижарама који привлачи пажњу и добија позитивне приказе. Књига притоме није вивисекција Марксове анализе капитализма, већ његовог личног живота, о коме се, упркос обиљу биографија, ипак недовољно зна. Или својевремено није било згодно да буде обелодањенo –Габријелова се позива и на неке делове Марксове кореспонденције, који су, по личном наређењу Стаљина, деценијама чамили затрпани негде у лавиринтима московских архива.

О ком аспекту Марксовог живота је реч, сведочи већ сам наслов: „Љубав и Капитал: Карл и Џени Маркс и рађање револуције“. Главно Марксово теоретско дело овога пута се смешта у контекст његове интиме, са недвосмисленом поруком како –да у његовом животу није било жена, а нарочито оне која је била у главној улози –ни он не би постао оно што је био, нити би свет пролазио кроз оно кроз шта је, у 20. веку, прошао.

Књига Мери Габријел писана је са упорношћу стрпљивог истраживача и педантношћу радозналог историчара. На широком плану је Европа 19 века, нарочито средишњег дела тог на Старом континенту бурног периода. Периода раног капитализма, који доноси индустријализацију и драматичне промене у европским, дотле феудалним друштвима, али у исто време открива и своју ружну страну: грамзивост, експлоатацију, вулгарно богатство малобројних и екстремну беду маса у исто време, отуђење – и наде да све може да буде другачије и боље.

Идеја комунизма, утопије без приватног власништва, расподеле према потребама, са социјалном правдом, зачета је дакле из сурове реалности, пре свега Манчестера, у то време индустријског центра света, али и из главе пажљивог и интелигентног посматрача какав је био Маркс.

Он додуше није био пролетер, рођен је у добростојећој породици у Немачкој, али је, живећи у Паризу, Бриселу, Келну и Лондону знао и за немаштину, за несреће. Умео је да буде и боем, пијанац и разбарушени филозоф, груб према политичким противницима, али и нежан супруг, отац и – љубавник.

Љубав која је била и остала Марксов главни животни капитал јесте баронеса Џени фон Вестфален, четири године старија од њега, из истог места као и он (Трир). Дружили су се још у детињству, њен отац је младог Маркса познавао још као тинејџера, тајно су се верили кад је Карл имао само 18, а она 22, венчали се седам година касније. Она је прва отишла са овога света, 1881, он две године касније.

Мери Габријел је пажљиво ишчитала више од хиљаду писама која су чланови Марксове породице и пријатељи једни другима писали током 60 година. Само Маркс и Енгелс су писмима комуницирали свакодневно више од две деценије. Добар део те кореспонденције притом је још у московским архивама, што није чудно с обзиром на то колико се тамошњи режим, од Лењина до Андропова (Горбачов већ у мањој мери), позивали на марксизам.

Марксизам, као учење и догма, у периоду који је предмет „Љубави и Капитала“, није разрађени систем, а поготово не идеологија: то ће постати тек после његове смрти. Књига америчке новинарке у средишту има љубав између мужа и жене која је остала страсна и жива упркос породичним трагедијама (умрло им је четворо од седморо деце; од троје која су доживела пунолетство, две ћерке су извршиле самоубиство), периодима сиромаштва, друштвене изопштености – и Марксових неверстава. Имао је наиме и једно ванбрачно дете са породичном кућном помоћницом и дадиљом Хелен Димут, због које баронеса Вестфален пролази кроз тешке периоде. Друга његова значајна ванбрачна веза није била сексуалне природе: било је то пријатељство са интелектуалним партнером, богатим индустријалцем, филозофом (и женскарошем) Фридрихом Енгелсом.

Карл је, од првих дана њиховог брака, Џени сматрао интелектуално једнаком, па чак и бриљантном – што је био статус који је у његовом животу и раду имао још само Енгелс. Али док је Енгелс Маркса подржавао интелектуално (а у многим приликама и материјално), Џени га је, констатује Мери Габријел, уз све то и „хуманизовала“.

„Приватно, Маркс је био топао, љубазан и генерално описиван као изврсно друштво кад није био мучен бесаним ноћима или опхрван болешћу, што је у оба случаја било резултат нервозе због његовог рада. У јавности, међутим, најчешће је био веома свадљив, интелектуално арогантан и озлоглашено нестрпљив са сваким ко се није слагао са њим. Његове честе епизоде опијања са колегама током година у Бону, Берлину и Келну често су за исход имале вербалне, па и физичке окршаје. Најсрећнији је био уроњен у своје књиге, које је називао својим ’робовима’.”

Из перспективе новинара коме је марксистичка литература била обавезни део образовања и испитно градиво, књига колегинице Мери Габријел је један свеж поглед на Маркса за нову генерацију читалаца. Могла је додуше да буде концизнија (768 страна), али стиче се утисак да ауторка просто није имала срца да се одрекне било чега до чега је дошла током свог вишегодишњег очигледно веома пасионираног истраживања. Лакше би се узимала у руке, била исплативија за превођење – и доступнија.

Јер кад је реч о противречностима капитализма, Маркс је по много чему био у праву. Подсетимо се само светске кризе из 2008. и њених узрока. То, уосталом, потврђује и млад свет који на Менхетну ових дана води акцију „Окупација Волстрита“ – и који добро осећа да нешто не ваља, то зло види у похлепи финансијског капитала – али није читао Маркса.