Варвари унутар зидина

Уочи прошлих америчких парламентарних избора, примећује Њујорк тајмс, у јавност и медије поново се вратила тема коју именује као „култура беде“. Звучи драматично да један од шест Американаца данас живи у беди. А то је преко 46 милиона становника државе која, годинама, важи за предводника управо у квалитетном, просперитетном живљењу. Па ипак, на поменутим изборима, парадоксално, победила је десница.

Овог јула, у Великој Британији избили су силовити нереди, паљења, крађе, вандализам, изгубљено је неколико живота. Све у најсиромашнијим четвртима Лондона, и неколико других градова, где живи велики број становника које британска социологија, али и становништво у целини, називају увредљивим именом „поткласа“ (the underclass).

Генерално, ни америчка наука, ни пракса, не баратају појмом „култура“ онако како то радимо ми у Европи. Став Американаца и Британаца према појму „култура“ већ дуго се очитава у њиховом уверењу да „наука омогућава истину ослобођену од културе, а култура омогућава етноцентричне грешке“.

Ипак, реч култура управо сада враћа се на дневни ред америчке, па ибританске, социологије и реалполитике, у спрези са појмовима „беда“ и „страх“. Поводом нереда, који су запалили Британију, премијер Камерон изјавио је да држава неће толерисати „културу страха“, коју „изгредници“ желе да наметну као формулу социјалног дијалога.

Вилијам Вилсон, истакнути амерички социолог са Харварда, да је и дефиницију: „Култура је начин на који појединци, у заједници, развијају схватање о томе како свет функционише, и систем одлука које они заснивају и доносе на том схватању.“ Вилсон илуструје како то изгледа за велики број младих црнаца, у америчким градовима: „Ако не усвојиш ’жестоко’ понашање, нећеш преживети. Ако можеш да дођеш до оружја, набави га. Ако упаднеш у сукоб, употреби га.“ Очигледно, управо овај образац примењен је и у Британији, у јулским, урбаним, бунама.

Радник Пол Мекгрегор, на друштвеној лествици тик изнад припадника поткласе, у писму упућеном листу Индепендент, каже да се та побуна десила зато што су „поткласу“ пригрлили управо они који одређују норме у нашем друштву – кинематографија, телевизија, часописи, па чак и интелектуалци, припадници средње класе, колумнисти новина као што је Индепендент:

„У савременој Британији видимо свеопшту глорификацију ружног и неодговорног, и свега онога што ’поткласа’ проповеда као норму у понашању, начину одевања, говору, музици, литератури и медијима. Са друге стране, такозване вредности ’средње класе’, последњих 50 година, изложене су непрестаној циничној ерозији. Због тога не будимо изненађени када се понашање ’поткласе’ излива и на наше улице. Варвари су унутар зидина јер су им чувари капија предали кључеве.“

По британској влади, оно што се десило јесу криминална дела, спроведена од стране криминалаца. Чак хиљаду „изгредника“ биће изведено пред суд. Ипак, озбиљни посматрачи добро виде да повод свему није само асоцијално, криминално, понашање. Највише виновника нереда припада генерацији која је стара између 16 и 30 година, у којој је већина без запослења, и с далеко мањим изгледима, од претходних генерација, да успе у животу. Додатни бес у њима изазива и беспризорно нагомилавање личног богатства, које спроводе друштвене елите, поготово банкари.

Раден Крстинић, Мадона, digital art, фотографија

Ова матрица појављује се и у другим деловима света. У Чилеу, талас студентских и средњошколских протеста, где на улице излази и по сто хиљада људи, израз је како нагомиланих проблема у школству тако и незадовољства неолибералним моделом и економским последицама које он оставља на оне слојеве становништва који не припадају економским елитама.

У Израелу 200.000 људи, углавном припадника средње класе, демонстрира јер су незадовољни сталним повећањем цена свега: кирија, хране, бензина... Али израелски демонстранти посебно су незадовољни, с једне стране, смањењима социјалних програма а, с друге, све већим јазом који се формира између богаташа и остатка становништва. Узнемирујућа спознаја, да овај „јаз“ убрзано постаје све већи и већи, појављује се, као основни узрок побуна, и у Грчкој, Шпанији, Чилеу, Индији па и Великој Британији. Наравно,и у Америци. Тамо је, данима, све озбиљнији талас осиромашених Американаца назван „окупирајмо Волстрит“, данима демонстрирао против бесомучне отимачине коју Волстрит, данас, симболизује, за већину људи, широм света. Разбијен је силовитом акцијом полиције уз употребу, сада већ обавезне, „прекомерне силе“.

Хиљаде људи, у Шпанији, демонстрирало је против финансирања новцем издржаваног буџета, учешћа папе Бенедикта на Светском дану младих. Пре него што је стигао у Мадрид, папа је, групи новинара, који су га пратили у његовом специјалном авиону, рекао, поред осталог: „Човек мора да буде у средишту економије, и економија не може бити мерена само по максималним профитима које остварује, већ мора бити мерена по томе колико доприноси општем добру.“ Да нисмо у постмодерном добу, ову изјаву Бенедикта могли бисмода припишемо неком младом, руском револуционару, марксисти, са почетка 20. века. Али, ако данас, папа схвата како функционише светска економија, само је питање тренутка када ће његова паства да донесе јасне одлуке. И крене да их остварује.

Јер, ако прихватимо Вилсонову дефиницију културе, логично следи да културни обрасци, широм света, данас почивају на спознаји да ова планета функционише као играоница богатих и супербогатих, и њихових „лакеја“. При чему реч „демократија“ служи као свеопшта мантра а, заправо, и легитимација за несметано функционисање играонице.Одлуке које из тога проистичу, по свој прилици, биће засноване на причи која се већ скоро два века назива „класна борба“. Како ће, у једном делу, изгледати стратегије, и тактике, ове борбе, у 21. веку, показују стални масовни немири, и буне, широм света. Али и сајбер-битке као што је она чувена „Викиликс“ битка, у којој су, на потпуно нов начин, нападнуте неприкосновене и заштићене позиције владајућих елита.

Наравно, у свему томе, поставља се питање: какав је наш културни образац, на почетку 21. века, онако како га дефинише Вилсон? Пре свега, чини се застрашујуће истинитом тврдња Мекгрегора, радника из Енглеске, да су чувари капија предали кључеве „варварима“ и зато, данас, „варвари коло воде“.

Та предаја кључева, а заправо отимачина, са потоцима крви, код нас се десила пре добрих 20 и више година. А то је много, много година „варваризма“.

Из нашег примера, извесно, следи да савремени „варваризам“ из темеља разара некадашњи класни поредак и уводи поредак који јесте полутурбо, полуретро, односно лабава комбинација племенског и феудалног. То је бескласни поредак који нема никакве везе са комунистичким обрасцем бескласног друштва. Он сву моћ и богатство концентрише у један посто „атамана“,а све остало је узбуркано море које, смишљено, препушта хордама „варвара“, тим новим чуварима кључева, и њиховом специфичном начину таласања. Изгледа да је тачно то што каже енглески радник Мекрегор. „Варвари“ су пригрљени. Намерно и свеобухватно. И ето их свуда: на филму, телевизији, па и међу интелектуалцима, политичарима, привредницима, новинарима, естрадним звездама. Чини се, идеја је, да класе више и не треба да постоје. Треба да постоји, или бар да се пригрли, само „поткласа“, и треба да постојесамо владари. И „варвари“ као авангарда.

У том смислу, можда је управо тај наш, културни образац оно што, у непосредној будућности очекује Грчку, Шпанију, Португалију, Британију, Француску, Индију, и многе друге државе које су озбиљно пригрлиле доктрину неолибералне деснице. Али су и у озбиљном загрљају са „варварима“.

Ко може да заборави хладно, аријевско лице, металноплаве очи и црну, затегнуту униформу, норвешког варварина, масовног убице, који је поубијао десетине младих људи, скоро по идентичној матрици по којој то раде холивудски филмски „антијунаци“.

Са друге стране, брзо ће сто година од Октобарске револуције. Тада је „култура беде“, и то она сурова, руска варијанта, судбину силовито, и у потпуности, узела у своје руке. Остало је историја. Која се, очито, понавља.