Лала лечио Индијанце

Реалне шансе страних лекара у Канади да им буду признате дипломе из отаџбине и да се квалификују за програм додатног медицинског оспособљавања крећу се – између један и три одсто.

Солидна претходна каријера, искуство, знање и упорност др Ђорђа Кљајића, београдског специјалисте трансфузиологије и интерне медицине из Зрењанина, а сада власника лекарске ординације у близини једне од највећих ванкуверских болница, учинили су да он данас може да каже: "Имао сам среће да прођем."

У ту срећу рачуна и трогодишњи боравак по уговору на крајњем северу Британске Колумбије, 3.000 километара од Ванкувера, међу Индијанцима у њиховој аутономној области, где се не гледа баш благонаклоно на белце. Одлучујући се на одвајање од супруге и троје деце, који су се тада школовали, др Кљајић ће током времена постати неко кога ће Индијанци доживљавати као човека који им помаже.

– Сазнао сам пуно о њима што раније нисам знао, па се и мој однос потпуно променио. То је један врло драг свет, у неким тренуцима и ситуацијама са њима сам се осећао много боље него са осталим делом канадске цивилизације, јер су то људи који су близу натуралних извора и основног матичног живота – прича Кљајић.

Оперише и порађа

Остаје му у памћењу да је међу Индијанцима тамо на крајњем северозападу Канаде добио шансу да ради што никада није – да оперише и порађа.

– У том индијанском амбијенту монтирао сам први спољни пејсмејкер, преко коже на грудном кошу, што тамо још нико није радио, да бисмо спасли живот једној старици која је имала аритмију срца. Бакица је на то добро реаговала, па будући да сам имао на располагању хеликоптер, стигли смо релативно брзо до болнице, где јој је уграђен нормалан пејсмејкер. Током лета задесило нас је страшно невреме, ветар нас је бацао изнад једног језера, неколико пута су се електроде откачињале, а бака престајала да дише, тако да сам имао неколико реанимација – каже наш саговорник.

Кљајић је потрошио два пута по три године да би доказао да је био лекар и у животу пре Канаде. Прво је учио енглески и полагао стручне испите како би се квалификовао за програм додатног оспособљавања, а потом је прошао "дрил" који се састојао од 36 сати дежурства сваког другог дана и "стојећих визита" од осам ујутру до поднева:

– На програму за специјализацију, радио сам као и сваки млади лекар. Сви остали били су дупло млађи од мене, могли су да ми буду синови. Подразумевало се стално читање и праћење стручне литературе и реферисање о томе наредног дана. Кроз стакло видите болесника, а ментор вас испитује којим ставовима из литературе поткрепљујете оно што сте применили код вашег пацијента – присећа се тих дана, додајући више за себе да је и то лакше него радити на грађевини или као физикалац, што је на почетку канадског живота било неизбежно. Вели да му је као бившем гардероберу у београдском Градском подруму или као утоваривачу угља на Дунав станици током студентских дана и овај део живота пао много лакше.

Сада има приватну праксу и ради комбинацију интерне и породичне медицине, а овде има услова да оствари жељене професионалне стандарде.

Охрабрење за наше

– Међу пацијентима 20 одсто су наши, а 80 одсто остали, Канађани и сви други. Многи наши људи су ме овде лепо дочекали, с обзиром на то да многи од њих не знају језик, или имају старе родитеље који би да са својим доктором проговоре мало по нашки – вели.

И као самостални лекар налази се под сталним "надзором". Дозволе за рад издаје колеџ тек кад се испуне веома строги услови, а те услове ваља стално обнављати. Води се рачуна и да лекар буде стално у току: сваке године подноси извештај шта чита и које симпозијуме посећује.

Поред свега, наш саговорник је један од најактивнијих у овдашњој врло "немирној" српској заједници.

– Трудио сам се да будем један од истакнутих чланова српске заједнице, јер сам желео да пружим људима квалитет, будући да сам видео и осетио да им то недостаје. Последице неодговарајуће адаптације видим свакодневно. Нашим људима је потребно да неко одавде сагледа наше проблеме и покуша да нам помогне да их решимо. Најтежа је криза идентитета. Систем вредности који смо донели овде ништа не значи. Да бисте опстали морате се променити и прилагодити. А то је болно – истиче др Кљајић, додајући како му недостају пријатељи, родбина, колеге и наша музика.