Ловац на јазавце

ЉУБОВИЈА – Ретко се у данашњим селима Подриња нађе човек земљорадник као Јевто Цветковић, из села Доње Љубовиђе код Љубовије, да је превалио шесту деценију дружења с пушком двоцевком.

– Један сам од  најстаријих ловаца не само у Подрињу него и шире. Ловац сам постао 1947. године. Тада сам имао 22 године. Као члан ловачког друштва ,,Милета Полић Бато" у Љубовији, ја се готово свакодневно дружим са својом двоцевком, ловачком пушком  ,,хамерлез"

– каже нам Јевто Цветковић, који има 85 година и ловом се бави  63 године. 

     Иначе, овог ловца, који и дан-данас не пропушта ниједан  лов нити било коју ловачку акцију, већ деценијама  посебно краси његово велико знање и искуство у одстрелу јазаваца, куна и  лисица, којих има, нарочито последњих година, доста на подручју шумовите и простране висоравни Микуљак, Савиној главици и Прослопу, недалеко од његове куће.

–  Није баш лако бити добар ловац. Потребно је имати добро здравље и бити доста упоран у трагању за дивљим животињама по брдовитим и снежним врлетима. Ловац мора да има добро увежбаног ловачког гонича. Али и пса теријера који је врсан кер за лов јазаваца. Ја сам у својој ловачкој каријери имао подоста ловачких  керова. Али један  Брњо био ми је најбољи од свих.

–  Са њим сам одлазио у лов на лисице увек после поноћи, а враћао сам се кући у расвит зоре са лисицом или лијаћем пребаченим преко рамена. Лисица је веома лукава звер и зна да завара свој траг и тако превари псе који је јуре. Лисицу, кад се пред зору враћа са кокошком у зубима или неком другом пернатом животињом,  сачекам у жбуњу у близини њене јазбине и одстрелим је. Одстрелио сам их од 150 и то у периоду када им је крзно било најквалитетније. Волим да ловим куне. Одстрелио сам их 130. Раније крзно од ове дивљачи продавао сам госпођама и девојкама у Љубовији, Ваљеву, Београду, Шапцу и Ужицу и она им током зиме загревају врат и чине их да буду лепше и модерније.

-                    – Има већ неколико година да не ловим куне и лисице. Разлог за то је што нико не откупљује коже дивљих животиња. Такође, и ја сам ушао у године па не могу  више  да коже односим у градове и нудим их лепушкастим дамама – каже Јевто и наставља причу:

-                    – Лов јазаваца ми чини посебно задовољство. За њих сам разрадио посебну тактику, и резултати су, наравно, готово увек добри. Посебним методама прво проверим да ли је  ,,јазо" један или више се њих налазе у јазбини. Ако су ту, поставим замке и није ми тешко да чекам по цео дан и ноћ да се појаве па их тада одстрелим. У ловачкој дугогодишњој каријери убио сам их 86 комада. Сви су они били тешки од 15 до 25 килограма. Месо му је јестиво и ја га користим у исхрани, док моју укућани неће ни да му се приближе и да га пробају. Верујте ми, оно је укусно попут младог меса од прасета. Раније јазавичије месо нисам носио код ветеринара на преглед, и  нисам оболео од трихинелозе. Сада обавезно месо од јазавца односим на преглед. Иначе, јазавац је највећи чистунац међу животињама. У његовој јазбини и поред ње нема остатака измета ни хране.

Јевто је познат у Подрињу по јазавичијој масти за који каже да је ,,народни лек" за лечење неколико болести. Маст се употребљава у течном стању  за лечење кашља од цигарета, Астме, бронхитиса, туберкулозе. Пије се три пута дневно пре јела по мала кафена кашчица. Веома је делотворна за лечење оболелих крајника код деце. Њом се  натопи  ланена крпа па се потом стави детету око врата. Има добра лековита својства при лечењу шуљева, реуме и телесних повреда. Тада се маст јазавичија употребљава у чврстом стању – мазањем оболелог места.