Машта, шта то беше?

У намери да ревитализује свој већ помало запостављени балетски репертоар, Мадленијанум је започео нову сезону премијером балета „Празник љубави”, у режији и кореографији Александра Илића, инспирисаним књигом „Capsella bursa pastoris” Теодоре Сујић. Транспоновање књижевног дела у плесни израз стваралачки је процес ванредне сложености и изискује велико кореографско мајсторство и искуство. Одлука да у свој ауторски тим не укључи драматурга и редитеља, који би његово кореографско виђење прописно сместили у чврсто постављен драматуршко-редитељски оквир, довољно говори у прилог утиску о површном, концепцијски непродубљеном ауторовом приступу овом базичном сегменту представе. Консеквенце тога неминовно су ланчано захватиле кореографски, интерпретативни и визуелни домен дела.

Као редитељ представе, Илић је, користећи у основи занимљиве, али већ много пута опробане сценске поступке и средства, начинио стилски конгломерат који је укинуо сваку могућност својим саставним компонентама да, барем изоловано, пласирају свој реални сценско-значењски потенцијал. Подвргнувши их све помпезној и веома претенциозној сценској визији, оптерећеној плачевно-сладуњавим општим утиском, на удару су се најпре нашли стихови и прозни делови „малог љубавног романа”. Они су, будући незналачки истргнути из свог изворног амбијента, током представе постајали, нажалост, све неподношљивије патетични.

Томе је нарочито допринела пренаглашено сентиментална, емфатична интерпретација Милице Безмаревић, што је само показало на какве нежељене последице нужно наилази овакво „играчко” неодговорно поигравање глумачким задацима и драмским казивањем текста, када све, засигурно противно намери протагонисткиње, у моментима испуњеним највишом емотивном тензијом, склизава у пародију и нагони на смех. Непрецизним редитељским индикацијама видно су усмераване и остале учеснице (нарочито у сцени обраћања путем микрофона), што је одавало утисак неукусног преглумљивања, лишеног сваког смисла.

Као кореограф, Илић је, опет површним приступом, дозволио да његово остварење (п)остане стилски аморфна творевина, која се непрестано структурно расипа, будући да не почива на озбиљној кореографској замисли. Чини се да је ауторово, готово стихијско, препуштање једној врсти сценске афектације постало и једна од основних одлика његовог кореографског деловања. Овога пута оно је било само још додатно појачано површинским захватањем атмосфере књиге, претварајући опис топле и искрене љубавне приче у извештачени сценски занос којим би се надоместила очигледна оскудност у кореографским идејама.

Немаштовита и неоригинална кореографска грађа и начини њеног конституисања довели су до тога да се готово не може ни говорити о нечем што би се могло сврстати у озбиљнија професионална кореографска остварења.

У позицији која налаже да се пуко следе ауторове сценски недовољно артикулисане визије, извођачи су, са своје стране, пружили све од себе: играчи Олга Олћан, Ана Иванчевић, Смиљана Стокић, Тијана Шебез и Милош Маријан, глумица Јелена Илић, вокалне солисткиње Маја Клисински, Марија Мијатовић и Александра Радоњић својим посвећеним вокалним импровизацијама.