Допуна буџета из ароматичних сапуна

Лаванда, кокос, лубеница, јагода, цимет, бресква, цветна и морска арома, мед и млеко, кафа и чоколада… Свако бира свој мирис. Класични, округли, дечји, глицерински, провидни, шарени – сапун. Обична ствар, a не мора бити.

Фирму „Ани сапун” основала је пре четири године пензионерка Анкица Егеља како би допунила месечни буџет. Посао је покренула уз много маште, воље и нешто уштеђевине, а ручно прављени ароматични сапуни брзо су нашли место на тржишту.

База за производњу сапуна је двојна: глицеринска и глицеринска са додатком козјег млека и увози се из Енглеске. Сви састојци су природни – боје су биљног порекла (оне које се користе у прехрамбеној индустрији), а сапунима се не додаје алкохол.

– Пре пензионисања радила сам у авио-саобраћају.Нисам ни фармацеут, нити сам имала искуства у козметичкој индустрији. Када се започиње нови посао, кључно је  бити другачији. Нас, осим ароматичности и дизајна, издваја квалитет базе. Сапунске базе које постоје на домаћем тржишту нису чисто глицеринске, већ су индустријски произведене. То значи да се најчешће мешају са алкохолом и шећером. Дизајн по коме смо постали препознатљиви је такође наша идеја. Спољна фирма за нас производи калупе различитих облика: срца, животиња, цвећа, штангли чоколаде. На сапуну се могу исписати и слова и поруке. Нарочито су популарни шарени „сецкани” провидни сапуни. Радимо и по наруџбини – каже Анкица.

Производња је малог капацитета и има само једног запосленог. Доскора је Анкици помагала ћерка, а сада, уместо ње, опет члан породице који је имао тешкоћа при налажењу сталног радног места.

Б. Павловић

-----------------------------------------------------------

Тешко старим занатлијама

Производња предмета од рогоза традиционални је занат. За покретање посла потребни су стрепљење, добра воља, умеће и наравно –новац. Од рогоза се могуправити корисни предмети: торбе, цегери, папуче, асуре, абажури, подметачи за чаше и шерпе, метле, столице...

Павле Нећаков из Зрењанина радио је десет година као фудбалски судија када је одлучио да покуша да оживи посао којим су се бавили његов деда и отац. Фирму „Метико” отворио је 2007. године уз помоћ пројекта за самозапошљавање и старт-ап кредита. Данас посао иде, али мало теже.

– Највећи проблем ми представља пласман. Не постоји одговарајући простор за продају овог типа производа. Излагање на тезги или бувљој пијаци умањује значај. На таквим местима, људи очекују средњи квалитет и сходно томе, ниске цене. Постоје и они купци који одмах уоче вредност, али, нажалост, не могу да приуште да пар папуча плате 1.200 динара. С друге стране, ја цене не могу да снизим јер не бих имао никакав профит. То су производи ручне израде – за два пара папуча потребан ми је цео дан, а да не говорим о намештају или нечему већем. Роба се најбоље продаје у Београду, али ја немам средстава да плаћам локал – каже Нећаков.

Посао је несигуран јер не постоји континуитет у продаји. Примања се мењају из месеца у месец. Учествовао је Нећаков на етно-сајмовима. Људи застају, распитују се о производима, чак и не знају шта је у питању, који материјал. Нико, дакле, не производи ништа слично. Не само да не би требало да имају проблем са пласманом, већ би требало са производњом да не могу да стигну довољно да направе.

Али, оцењује Нећаков, код нас је све обрнуто. Држава са једне стране субвенционише покретање сопственог посла, а са друге пооштрава наплату пореза. И поред тога што је производња од рогоза стари занат и не би требало да плаћа фирмарину, рачуни му и даље стижу сваког месеца.

– За сада смо у овом послу само отац и ја. Имао сам намеру да запослим још неког, постоје и лепи програми за запошљавање људи са инвалидитетом и ја бих у овој делатности то могао да спроведем. Редовну зараду сада имам само захваљујући радионици за децу коју сам осмислио – децу са сметњама у развоју обучавам занату – јада се Нећаков.

Б.П.