Строго контролисани возови

Краљево, Звечан – На краљевачкој железничкој станици, испред благајне, у рано јутро, отегао се ред којег није било годинама. Траже се возне карте до Лешка, Лепосавића, Звечана... Воз не касни, креће на време, у седам сати и петнаест минута. Пуни купеи, а успут, нарочито после Рашке, нерод се тиска и у ходницима. Путовање до Звечана траје више од три сата, воз понегде убрза до 60, па успори и до 10 километара на сат. Кондуктер Веселин Милићевић нас упознаје да ћемо током тих 140 километара на станицама и пристаништима стати 27 пута. А закашњење не зависи од железнице Србије већ од међународних контролора на административној граници у Јарињу.

У међувремену, док воз ,,граби” на релацији од Краљева до Руднице, контролу путника обавља наша полиција. Патролу чине Горан Прашчевић, Жарко Јовановић и Иван Росић... Фини љубазни момци моле за личне карте и брзо уписују податке путника...

– Нема, објашњава нам вођа патроле Прашчевић, озбиљнијег посла за полицију. Нико не шверцује ни робу ни људе, само смо једном у возу пронашли неког илегалца из Сомалије и једном џак марихуане... Јер, и после постављених барикада на путевима, овим возом углавном путују ђаци, студенти, професори и други који раде у државним установама на северу Косова, а има и старијих људи који су остали да тамо живе – каже полицајац Прашчевић.

У једном од купеа затичемо Јова Медојевића, универзитетског професора, који предаје на Природно-математичком факултету приштинског универзитета, измештеног у Косовску Митровицу. Професор нам објашњава да први пут путује возом...

– Сутрадан, после постављених барикада, са Косова сам се вратио преко планине Рогозне, кроз село Рватска, па у Рашку. То је 25 километара шумског пута. Онда сам недавно до Косовске Митровице стигао из Новог Пазара, преко Трнаве, Брђана, па опет на Рогозну, која је 1.310 метара надморске висине, и спустио се у Бањску... Горе на Рогозни су ме контролисали Мароканци и Грци, није било проблема. Нисам пустолов, али сам приморан сам да ,,истражујем” алтернативне путеве – каже др Медојевић.

Полицајац Еулекса контролише путнике

У вагону још разговарамо са његовим студентом Марком Кошановићем, а ту су и студенти Пољопривредног факултета у Лепосавићу: Душан Вучковић и Далибор Пановић, а и средњошколац Александар Пјевчевић који, као расељеник, живи у Краљеву, кренуо је у Косовску Митровицу да обиђе болесног брата. И, тече прича, углавном, куда и како се може до севера Косова, и закључак је да је, ипак, воз најсигурнији и најудобнији јер споредни путеви су јако прашњави, излокани ...

У Рудници силази наша полицијска патрола, а у Јарињу, одмах кад се пређе железнички мост, испред тунела код бункера, грађеног током Другог светског рата, стражари наоружан ,,дугом цеви” Немац, припадник Кфора. Шкрипе кочнице воза, а неко до старијих путника, укратко прокоментариса ,,Види, овај бункер му је деда зидао...”

Еулекс патрола, састављена од Француза, Италијана и Португалаца, од жена и мушкараца, брзо обавља контролу путника и робе. Све траје петнаестак минута...

Путници који путују свакодневно су нас упозорили да то не сликамо јер се могу одлучити на заплену фотоапарата. Нико не зна шта контролишу и траже. Важно је, каже један од редовних путника, да јутрос нису прегледали личне карте, иначе, трајало би ово и до четрдесет минута.

После ове контроле, одатле до Звечана воз стаје, такорећи, код сваке бандере јер је једини јавни превоз на овом делу Косова. У Звечану путнике чекају бројни таксисти. Они возе до Митровице, према Грачаници и даље. Ту се брзо обавља маневар локомотиве, па се воз, за пола сата, враћа, а од отправника Мила Марковића дознајемо да има још један у поподневним сатима.

Примећујемо да је у повратку знатно мање путника. У купеу, преко пута нас, само Велимир Тараилов из Сувог Дола код Липљана. Кренуо је код сина Драгана у Краљево.

– Ја сам са супругом Љубицом остао на Косову, нисмо и нећемо продати, већ обрађујемо имање. Него, после рата сам имао три инфаркта, први ме стрефио када ми је један Албанац, син комшије, отео њиву. А, није боље ни сада. Ето, морам да се вратим колико сутра, бринем како ће баба сама јер су синоћ пробали да нам украду јуне из штале, али нису успели. Комшији су украли краву, не знамо ко је, краду и наши и њихови, знате, лопови сарађују, жали нам се поменути сапутник.

У повратку воз не стаје на административној граници, нема контроле путника од припадника међународне мисије, осим што их после Руднице поменута патрола наше полиције, такође, легитимише.

Мирољуб Дугалић