Шапутања по редовима…

Илити непостојање система позитивне селекције. Свако јутро при доласку на посао пролазим поред полицијске станице. Посматрајући редове који се годинама не смањују, често ми пада на памет шаљиви текст са једног домаћег интернет сајта у коме је написано да је чекање у редовима велики извозни потенцијал Србије. И, збиља у овом периоду кризе једино редови пред бирократском машином државе не бележе никакве губитке. Кад пажљивије осмотрим колоне грађана видим како се ти редови не протежу само 200 метара удаљ, већ сежу двеста година уназад, колико траје и модерна српска државност. Од погрбљених кметова тек рођене Србије који су молили среске начелнике да би свршили своје послове, па до данашњих дана када модерни српски грађани са кесицама кафе покушавају да се снађу у бесконачном лавиринту потврда, изјава, уверења – државе која је на прагу кандидатуре за чланство у Европску унију. И изгледа као да се за два века ништа није променило. Налик нашим возовима што путују истом брзином још од доба Обреновића, исто тако споро се креће непрекинути низ покорних, често обесправљених грађана који су потонули у апатију и сродили се са редовима као са својом судбином.

Било би неправедно не поменути да je на многим местима дошло до позитивних промена у раду државних служби, али то је и даље симболично и пуно нелогичности. Тога постанем свестан када се изборим са мојим све већим недостатком стрпљења да дочекам свој ред, и онда наиђем на неку нова препреку, још неки папир који недостаје. У покушају да се изборим са непобедивом бирократијом, тим стубом ослонца на коме почива систем, добијам готово увек исти одговор, таква су правила и они само раде свој посао. Па ко пише правила, побогу? Одговори нису далеко. Пишу их они који не разумеју проблеме обичних грађана јер не живe њиховим животом. Некако је постало нормално да лекари не чекају на прегледе, да запослени у МУП-у не чекају за пасоше и личне карте, да се градски челници не возе ГСП-ом… И тако унедоглед.

Правила овде пишу они који нису свесни како она функционишу у стварном животу. Стручност и познавање материје нису критеријум по којима се бирају, а одговорност није саставни део њиховог радног места. Све то указује на ,,опште место” већине проблема Србије, а то је систем партијске уместо позитивне селекције. То је онај алтернативни наслов с почетка овог текста. Систем позитивне селекције награђује вредне и талентоване, омогућује да на одлучујућа места дођу квалитетни људи који који су у стању да унапреде систем и начин на који он функционише. Систем позитивне селекције подржава позитивне промене и људе који их иницирају. Јер није за све неопходан новац о коме се толико прича, понекад је довољна само обична идеја и мало труда да би се пронашла решења, како се људима више не би крало време и достојанство.

Ближе се избори, време обећања, опет ћемо слушати о неком бољем животу који чека само да га заокружимо. До тадa грађанима остаје да чекају у редовима и негодују. Али било да мрмљају себи у браду било гласно да псују, све су то само шапутања која не допиру даље од фурнираних врата пред собама државних чиновника.

Инжењер телекомуникација