Šaputanja po redovima…

Iliti nepostojanje sistema pozitivne selekcije. Svako jutro pri dolasku na posao prolazim pored policijske stanice. Posmatrajući redove koji se godinama ne smanjuju, često mi pada na pamet šaljivi tekst sa jednog domaćeg internet sajta u kome je napisano da je čekanje u redovima veliki izvozni potencijal Srbije. I, zbilja u ovom periodu krize jedino redovi pred birokratskom mašinom države ne beleže nikakve gubitke. Kad pažljivije osmotrim kolone građana vidim kako se ti redovi ne protežu samo 200 metara udalj, već sežu dvesta godina unazad, koliko traje i moderna srpska državnost. Od pogrbljenih kmetova tek rođene Srbije koji su molili sreske načelnike da bi svršili svoje poslove, pa do današnjih dana kada moderni srpski građani sa kesicama kafe pokušavaju da se snađu u beskonačnom lavirintu potvrda, izjava, uverenja – države koja je na pragu kandidature za članstvo u Evropsku uniju. I izgleda kao da se za dva veka ništa nije promenilo. Nalik našim vozovima što putuju istom brzinom još od doba Obrenovića, isto tako sporo se kreće neprekinuti niz pokornih, često obespravljenih građana koji su potonuli u apatiju i srodili se sa redovima kao sa svojom sudbinom.

Bilo bi nepravedno ne pomenuti da je na mnogim mestima došlo do pozitivnih promena u radu državnih službi, ali to je i dalje simbolično i puno nelogičnosti. Toga postanem svestan kada se izborim sa mojim sve većim nedostatkom strpljenja da dočekam svoj red, i onda naiđem na neku nova prepreku, još neki papir koji nedostaje. U pokušaju da se izborim sa nepobedivom birokratijom, tim stubom oslonca na kome počiva sistem, dobijam gotovo uvek isti odgovor, takva su pravila i oni samo rade svoj posao. Pa ko piše pravila, pobogu? Odgovori nisu daleko. Pišu ih oni koji ne razumeju probleme običnih građana jer ne žive njihovim životom. Nekako je postalo normalno da lekari ne čekaju na preglede, da zaposleni u MUP-u ne čekaju za pasoše i lične karte, da se gradski čelnici ne voze GSP-om… I tako unedogled.

Pravila ovde pišu oni koji nisu svesni kako ona funkcionišu u stvarnom životu. Stručnost i poznavanje materije nisu kriterijum po kojima se biraju, a odgovornost nije sastavni deo njihovog radnog mesta. Sve to ukazuje na ,,opšte mesto” većine problema Srbije, a to je sistem partijske umesto pozitivne selekcije. To je onaj alternativni naslov s početka ovog teksta. Sistem pozitivne selekcije nagrađuje vredne i talentovane, omogućuje da na odlučujuća mesta dođu kvalitetni ljudi koji koji su u stanju da unaprede sistem i način na koji on funkcioniše. Sistem pozitivne selekcije podržava pozitivne promene i ljude koji ih iniciraju. Jer nije za sve neophodan novac o kome se toliko priča, ponekad je dovoljna samo obična ideja i malo truda da bi se pronašla rešenja, kako se ljudima više ne bi kralo vreme i dostojanstvo.

Bliže se izbori, vreme obećanja, opet ćemo slušati o nekom boljem životu koji čeka samo da ga zaokružimo. Do tada građanima ostaje da čekaju u redovima i negoduju. Ali bilo da mrmljaju sebi u bradu bilo glasno da psuju, sve su to samo šaputanja koja ne dopiru dalje od furniranih vrata pred sobama državnih činovnika.

Inženjer telekomunikacija