За искусне и богате

Као производ за масовну потрошњу филм је отишао у историју прошле године: фотографија је постала зависна од компјутера, па су и фотоапарати, прешавши на бинарне пикселе, уместо емулзије и хемије, почели да прате свакодневни напредак технологије чипова.

И у дигиталној фотографији примат је задржао Далеки исток, а понуда је велика и за свачије склоности и џеп: дигиталци се могу купити за мање од сто па до неколико хиљада евра.

Како се у овоме снашао чувени европски произвођач најчувенијег фотоапарата 20. века – легендарне "лајке", која је била алат најславнијих фотографа попут Анрија Картије-Бресона, Роберта Капе, Ива Арнолда и других, с којим су снимљене најупечатљивије фотографије епохе: портрети Гандија, Пикаса, Мерилин Монро, призори искрцавања у Нормандији, кинеске револуције…

Изгубљен корак

Иако дигиталне апарате за масовну потрошњу, у сарадњи најпре са "Минолтом", а потом са "Панасоником", производи још од 1999, "Лајка" је изгубила корак с великим јапанским конкурентима. У категорији професионалних, главни производ јој је остала М серија која се појавила још 1954, а последњи модел М-7, лансиран 2003, први пут је унео електронику у комбинацији са традиционално изврсном механиком.

"Једнооке" "лајке" прављене у партнерству с Јапанцима нису се прославиле: главни алат професионалаца постали су они из "Никона" и "Канона" нудећи, уз поузданост, висок степен аутоматизације: краћи пут од шкљоцања до уредничког стола. "Лајке" су постале колекционарска вредност.

Компанија је почела да гомила губитке: девет милиона евра прошле године, па је доведен амерички менаџер. Резултат: на минулој Фото-кини, главном светском сајму фотографске технике у Келну, премијерно је приказана "лајка М-8", са амбицијом да обједини шарм старог света с технологијом новог, да у дигиталну фотографију унесе – традицију.

"Лајка М1" је 1924. била први практични фотоапарат који је успоставио 35-милиметарски стандард филма и стекао масовну популарност, захваљујући изврсним механичким одликама и одличним (измењивим) објективима. Квалитативни скок потом је донео поменути модел М3 из 1954, увођењем бајонет система, али задржавајући једноставан и, надасве, поуздан дизајн (у употреби је велики број примерака овог модела који је надограђен тек 1967 – произведено је укупно 200.000 комада), уз максималну флексибилност и објективе чија оштрина до данас није надмашена.

Похвале и замерке

"Лајка М8" је дочекана с великом радозналошћу, као фотоапарат који се по много чему издвојио из мноштва "компјутера за шкљоцање". Задржала је готово исти дизајн у односу на М-7 (и првобитну М-3). Да је дигитална, доказ је само екран од 2,5 инча на леђима и одсуство ручице за премотавање.

Од мноштва дугмића који на другим апаратима омогућују пречице и готове програме за снимање пејзажа, портрета, спорта, цвећа и сличног, ни трага. Аутоматике готово да нема: све је у рукама фотографа: од изоштравања кроз традиционални окулар са дуплом сликом, до подешавања брзине.

Сензор од 10,3 мегапиксела – не највећи на тржишту – производи "Кодак". Пошто је мањи од филмског квадрата, објективи (могу се користити сви произведени после 1954) мењају жижну даљину фактором 1,33: на пример, онај од 28 милиметара се претвара у 35 милиметара и тако редом. Брзина окидања је импресивна, први утисци о квалитету слике били су похвални, али…

Показало се да су конструктори били у журби: почеле су да пристижу жалбе на велику осетљивост на боје из инфрацрвеног спектра и њихово непрецизно репродуковање, лошу оштрину на мотивима са јаким позадинским светлом, неадекватно балансирање беле боје…

Из компаније су одмах издали саопштење да је узрок идентификован и грешке уклоњене. Већ продати фотоапарати се накнадно сервисирају, а све што силази са траке после 27. новембра је, како су поручили, без грешке.