Сувише дуг рат

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Није, наравно, било формалног обележавања, али нису могла да буду избегнута подсећања. У прошли петак се навршило тачно десет година откако је Америка започела рат у Авганистану, уз суморне оцене да се премало добило за оно што се тамо уложило, односно цену која је плаћена.

Тим поводом често је помињан и Вијетнам, дух рата који је, упркос супериорној војној моћи, Америка изгубила. Улог је данас много мањи од некадашњег хладноратовског у југоисточној Азији, али је далеко од тога да буде занемарљив: губитак престижа и имиџа свемоћи и нова потврда да је историјска „гробница империја” узела још једну жртву.

У Авганистану је досад потрошено близу пола билиона (500 милијарди) долара, уз процене да је укупан рачун – ако се узму у обзир и трошак збрињавања ветерана, камате за позајмљене паре и преузете обавезе – негде око три билиона. Данас се тај трошак увећава за по две милијарде сваке недеље.

Уз 1.788 америчких жртава, према салду подвученом баш на десетогодишњицу – и још 14.000 изгубљених авганистанских живота.

Шта се за то добило?

Мање од месец дана од спектакуларног напада Ал Каиде на Њујорк и Вашингтон, 7. октобра 2001, америчка војска је извршила инвазију на Кабул да би свргла режим исламских радикала – талибана – који је одбио да изручи Осаму бин Ладена и његове следбенике. Та акција је, шире схваћено, била одбрамбена: да се страхоте 11. септембра не понове.

Талибани су са власти отерани – а Бин Ладен и његови терористи из Авганистана протерани – веома брзо. Али америчке, а потом и савезничке трупе су остале. Ратни циљеви су проширени: да се од Авганистана, који је у грађанском и рату против страних окупатора (совјетска инвазија 1978 –1988) у последњих више од 30 година, направи стабилно друштво и уређена држава.

Рат који је изнуђен тиме се претворио у рат по избору, при чему се нови циљ – „изградња нације” – показао као „сувише далек мост”. Није искоришћена ни прилика да нови председник САД – Барак Обама – преузимајући врховну команду у јануару 2009, направи заокрет и раскине са заблудама свог претходника Џорџа Буша. Уместо тога, он је рат „усвојио” и у Авганистан послао још 30.000 војника.

Та ескалација је додуше поједине делове Авганистана преотела од талибанске гериле, али те територије су „слободне” само док је тамо америчка војска и НАТО. Кад се она повуче, све ће се вратити на старо.

Садашњи циљ је да се до краја 2014. рат „преда” авганистанској армији и полицији. Партнер у том подухвату је корумпирани режим председника Хамида Карзаија. Тешко је замислити да ће скрпљена и приучена домаћа војска успети у ономе у чему није добро увежбана и савршено опремљена страна.

Наде да ће се у међувремену постићи мировни споразум и национално помирење такође се показују нереалним. Прошлог месеца, бомбаш самоубица, претварајући се да је мировни изасланик, убио је Барханудина Рабанија, челника Мировног савета, који је преговарао са талибанима, после чега је у Кабулу саопштено да се од тих преговора одустаје.

Суочена са реалностима које не може да промени – али и са несташицом пара – Америка последњих недеља шаље сигнале о смањеним амбицијама. Све чешће се помиње да су нове школе, мостови и путеви који се на амерички рачун граде у Авганистану – подједнако потребни и код куће. „Ово је рат у који није требало да уђемо, са парама које нисмо имали”, оценио је на десетогодишњицу конгресмен Пит Сталк.

Можда је међутим највећи резултат рата у Авганистану – и оног, још теже објашњивог у Ираку – што ће амерички лидери убудуће много више размишљати пре него што се упусте у неку страну интервенцију, што се, први пут, видело и по споредној улози коју је Пентагон имао у Либији.

Ту нову мудрост свакако је најбоље изнео доскорашњи секретар за одбрану Роберт Гејтс, поручивши да сваком од његових наследника који би председнику саветовао да америчку копнену војску пошаље негде у Азију, на Блиски исток или у Африку – треба прегледати главу.

Милан Мишић