ПОСЛЕ ЈЕДНЕ ОСТАВКЕ

Оставка Леона Којена може бити једна од малих ствари са важним последицама по велику политику. Она подједнако погађа и Тадића и Коштуницу и доводи до нежељеног убрзања токова које обојица наших државника желе да задрже под надзором.Најпре, први део Којеновог образложења оставке доста је незгодан за Тадића. Којен се жали да други Тадићеви саветници воде преговоре о Косову који подразумевају прихватање косовске независности. Он изричито помиње аустријског канцелара Гузенбауера, који се пре неки дан похвалио да се "са Србијом ради на постизању споразума којим би Косово добило независност на начин који би био прихватљив и за Београд". Гузенбауер је при томе објаснио да се "ради с председником Србије Борисом Тадићем и његовим људима".

Тадићев кабинет је порекао Гузенбауеров навод. Али, Којена тај деманти очигледно није убедио. Ако том порекнућу не верују људи са стране то није од неке претеране важности. Врло је незгодно, међутим, ако њиме није задовољан неко ко је, као део поставе, добро упућен у дешавања. Наравно, читав случај се може објаснити повређеном сујетом. Можда је Којен стварно љубоморан на Вука Јеремића и његово улажење у "косовски домен"? Но, озбиљни смо људи, а Којен није од јуче на политичкој позорници. Сујета јесте покретач много чега. Али, у овом случају, она тешко да може бити објашњење потеза једног тако пословично озбиљног и одговорног човека какав је професор Којен.

Наравно да је Којен свестан да он не може бити једини из Тадићевог тима који разговара о Косову. Али, очигледно је да Којен, у тим другим разговорима, види и нешто што није баш у складу са разговорима које води званични преговарачки тим. Та чињеница поново јача уверење јавности да је сагласност Коштунице и Тадића око косовског питања доста плитка. Можда је, у преговорима око нове владе, на косовско поглавље доиста прерано ударен печат "договорено". Јер, ако нема јасног и искреног договора око Косова, у априлу 2007. године, таква влада ће тешко потрајати даље од јесени 2007, и вероватног проглашења независне државе Косово.

Тако Којенова оставка заправо преговоре о влади може да врати на почетак. То не може бити добра вест за Тадића. Он је у тим преговорима ионако страна која има више интереса да се нова влада што пре направи. Јер, не чека ДСС да седне у министарске фотеље, већ ДС. Уз то, Коштуница је управо због важности косовског питања придобио део јавности за своју премијерску кандидатуру. Оживљавање значаја косовског питања за прављење владе може само да ојача Коштуничин преговарачки положај. Ко ће сада знати да ли су се преговори ДС и ДСС завршили неуспехом зато што Коштуница није добио министарство полиције, или зато што се Тадић показао несолидним по питању Косова?

Међутим, ни Коштуница неће бити пресрећан због Којенове оставке. Не само зато што она даје муницију свима онима у ДСС-у који су од почетка били скептични према могућности договора са ДС. За самог Коштуницу је посебно незгодан други део Којенове оставке. Ту се каже да одуговлачење са образовањем скупштине и владе може имати рђаве последице по рад преговарачког тима, а следствено томе и по српску борбу за Косово. Ако Којена проглашавате компетентним по питању косовских преговора када је реч о Тадићевом делу одговорности, тешко можете његово мишљење игнорисати у истој ствари за коју сте и ви одговорни.

Којенова оставка је тим незгоднија што долази баш у тренутку када је у јавност пуштена идеја која рок за образовање нове владе може померити за бар још три месеца. Реч је о тврдњи, која се приписује неименованом извору из ДСС-а, да још није почео да тече уставни рок за образовање владе, будући да скупштина није конституисана. Наиме, важећи скупштински пословник изричито утврђује да је скупштина конституисана тек избором њеног председника. Ако се, наиме, такво тумачење прихвати, Коштуница може још читаво лето да настави са својом тактиком преговарања, коју покераши зову "камено лице". Сјајно се служећи том тактиком Коштуница је већ дошао до права на премијерско место. За још три месеца такве игре Србија ће га молити да, уз министарство полиције и спољних послова, узме и министарство енергетике, финансија, војске, саобраћаја итд., али само да коначно каже – "да".

Међутим, ствари су се сада искомпликовале. Отезање, ма колико успешно обављало функцију нервирања политичких супарника, ипак може донети и извесну штету. Нека одлука ових дана очигледно мора бити донета. Или ће се најзад направити договор са Тадићем, или ће се озбиљно морати размислити о алтернативи – слично оној која је изнађена у фебруару 2004.

Тако се један професор нашао у положају да буде катализатор важних дешавања. То свакако није била његова жеља. Али, то вам је историја. Ланац догађаја некада крене у сасвим другом правцу од дотадашњег. А одлучујућа карика у том ланцу не мора да буде никакав велики политичар. То може бити један "обичан", али савестан универзитетски професор. Баш каквим се показао Леон Којен.