Конзервативни стил

Београдски балет је као своју прву премијеру ове сезоне извео два једночина балета у кореографији немачког кореографа Дитмара Сајферта, "Жар-птицу" и "Посвећење пролећа".

Оба дела спадају у чувена балетска остварења, делом по музици која је уметничком свету открила раскошни таленат Стравинског, а делом по реформистичким кореографским маневрима великих руских кореографа Фокина и Нижинског.

"Жар-птица" је, у верзијама мање или више блиским оригиналу, већ три пута извођена на нашој сцени, од 1928. наовамо. Ово је, дакле, четврта поставка која је од оригинала позајмила само либрето. Наиме, Сајферт покушава да ову једноставну руску бајку о борби добра и зла прикаже савременијим плесним и сценским средствима, али у томе успева тек спорадично. Највише му помаже једноставна, монументална сценографија Бориса Максимовића која Кошчејев дворац представља високим зидовима који са све три стране имају бројна једноставна метална врата.

Али ово добро осмишљено сценографско решење које, заједно са благим светлом, даје сцени атмосферу тежине и затворености није дало пуни ефекат јер је затајила најважнија карика – кореографија. Сајфертов плесни стил је конзервативан, тврд, покрети су одсечни, нападно енергични, без сливености и мекоће. Нешто налик стилу који је педесетих прославио Бежара, или налик херојском руском експресионизму, такође, из периода половине прошлог века.

Ипак, у "Жар-птици" има неколико занимљивих решења – принцезе, заточенице замка (женски ансамбл), приказане су као лутке, са плавим перикама у розе хаљинама, које Кошчејева пратња (мушки ансамбл) држи у потпуној покорности. Ансамбл сцене су тако повремено деловале ефектно и поред чињенице да нису биле беспрекорно увежбане, односно не тако добро укомпоноване са изузетно захтевном музиком Стравинског.

Са друге стране солисти – Мила Драгичевић и Јован Веселиновић нису имали простора да покажу своје играчке могућности јер су њихове деонице биле пуне празног хода и поједностављених кореографских решења. За разлику од њих, Олга Олћан је имала мало више простора па је била изражајна и технички убедљива у улози Кошчеја, тим пре ако се има у виду да је у улогу улетела као алтернација, након повреде коју је првак балета Светозар Адамовић задобио непосредно пред премијеру.

И Дејан Коларов био је врло убедљив у улози Жар-птице, технички сигуран, изражајног корпуса, са високим скоком и занимљивом сценском појавом. Кореограф се овде, наиме, поиграо са идејом да зло оличено у Кошчеју мора бити мушкарац а Жар птица, као добро жена, те је улогу Жар птице поверио мушком играчу (заправо му наменивши улогу бесполног бића), што је дало занимљиви сценски ефекат.     

Па ако је, у општем осредњем утиску када је о кореографији реч, у "Жар-птици" било и неких светлих тренутака, то се за балет "Посвећење пролећа" никако не би могло рећи. Реч је култном делу које говори о древном паганском ритуалу у Русији, у којем се у част пролећа жртвује млада девица. "Посвећење пролећа" после Нижинског инспирисало је многе значајне кореографе попут Пине Бауш, Маца Ека, Прељоцаја... Верзија коју смо имали прилике да видимо као да је извађена из нафталина, у њој су све мане Сајфертовог кореографског стила дошле до пуног изражаја те готово прешле у кич – контракције тела, грчење, скакање и поскакивање, претерана и превазиђена мимика лица и непотребне, претешке подршке које само изнурују тела играча а немају никаквог естетског упоришта, а самим тим ни сценског ефекта. Само је игра солисткиње Тамаре Ивановић, која је експресивно, драматично и убедљиво донела лик девице која ће бити жртвована, успела мало да ублажи тај општи лош утисак. Сценографија овде делује прилично јефтино и јадно – празна сцена на којој је велики бели фалусни симбол на којем, на крају, заврши жртвована девојка, и у углу сцене дрво које се неубедљиво на њу руши.

Овде се већ мора поставити питање зашто је управа Београдског балета одлучила да се ово дело поново врати на репертоар. Наиме, Сајфертово "Посвећење пролећа" које је премијерно изведено у Лајпцигу 1981. године, у Немачкој је доживело неуспех, а на нашу сцену је постављено 1998. године. Заиста не постоји ниједан оправдани разлог да се оно сада поново на њу врати.