Скулптуре од лагера и пропелера

Чиста форма, необични материјали, одсуство жеље за манипулацијом симболима и претераном интелектуализацијом уметности стопили су се у необичан резултат.Када је видео једну од скулптура Александра Глигоријевића, које су од вечерас у 19 сати изложене у холу Народне банке Србије на поставци „Метафизикополис”, један његов пријатељ, иначе машински инжењер, рекао је: „Види све ове занимљиве елементе на једном месту а ствар не ради!”

Овај коментар можда нејјезгровитије осликава двадесет апстрактних фигурација израђених од метала, дрвета и стакла које привлаче пажњу на први поглед. Немају имена јер, како каже Глигоријевић, никада му није ни пало на памет да их некако назове. У неку руку и зато што именовање посматрачу сугерише правац тумачења. А он је баш то хтео да избегне.

– Од почетка сам веран чистој скулптури, која данас полако нестаје. Гутају је инсталације, нови медији. Можда зато и имам своју публику, која зна шта може да очекује од мене, прича овај уметник, рођен у Београду, школован у Америци (скулптура и дизајн), члан Улупудса, данас становник и Београда и Лос Анђелеса.

– Одавно сам се определио за концепт асамблажа. Они настају комбиновањем лагераод нерђајућег челика, пропелера, вискова, оптичких стакала и хромиранихчеличнихелеменатаиз разнородних машинских система, све што сам могао да пронађем током скоро петнаестогодишњегборавка у Америци на разним распродајама, бувљим пијацама, у гаражама, радионицама. А зашто баш то? Па зато што ми је било инспиративно да све те елементе, који имају огроман потенцијал, трансформишем у уметност. Да нешто што је некад имало конкретну, често математичку функцију, а одбачено је, преведем у неки други свет. Наравно, све то било ми је доступно јер јеАмерика имала снажан период ране индустријализације па је све грађено од квалитетнихматеријала и много их има. А и они имају културу чувања старих ствари. У Србији никада не бих сакупио све што сам тамоуспео да пронађем –каже наш саговорник.

Тога је много. Тачније, скоро две тоне предметапребаченихавионом. Из неколико пута. Све је делимично смештено у доњим нивоима његове кућеатељеа, једног од најлепших простора централне београдске општине. Остатак је у једном магацину. Прву самосталну и успешну изложбу својих радова имао је „преко баре”. Како нам открива, његова дела одмах су добила своје купце. И до дан данас остало је тако.

– Техником којуја користим баве се многи и то одавно. Зато ми је било најважније да пронађем свој стил, што је и најтеже. Да постанем препознатљив. У томе сам врло брзо, на срећу, успео. Моје скулптуре плод су дуготрајног рада на терену, менталне седиментације и уметничке имагинације. Трудим се да не користим елементе који су већ употребљавани у историји уметности, веома сам селективан. Њима манипулишем у њиховом оригиналном облику, не брусим их, не сечем, не фарбам – не трпе никакве физичке интервенције. Уклапам их једног са другим најчешће путем шрафова. А ако је то немогуће онда их лепим.

Његов рад, воли да истакне, донекле је метафизичан. Указује на то да се материја заправо не може уништити већ да може само да пређе изједног стања у друго. Уједно је и едукативан. Посматрач на почетку уочи целу скулптуру а потом креће у анализу од чега је направљена и како је склопљена, чиме се јавља идеја о различитим идентитетима једног истог предмета. При чему сваки прича своју, урбану историју.