О Космету – људима и гробљима

Много пута сам крочио на тло Косова и Метохије. Сваки долазак, као и одлазак с тог подручја, подстицао ме је на неко ново сећање. Последњих година сећања су углавном започињала или су се завршавала надомак тзв. муслиманског гробља у северном делу Косовске Митровице, у „православној Митровици”. Једно од најчешћих свакако је и оно на Борислава Јовановића, професора књижевности и француског језика у приштинској гимназији, који је 1941. године, уместо да с породицом крене у Јагодину, где је постављен за директора тамошње гимназије, као официр у резерви прихватио да се бори против оних који су желели да завладају васељеном. Снази мог сећања на Борислава, кога сам упознао захваљујући његовом дневнику и неколико фотографија, доприноси и то што му је живот после заробљавања окончан у војничком логору у немачком Оснабрику, где је страдао од бомбе бачене из неког од чувених савезничких авиона. Међу тим аеропланима били су вероватно и они који су, помажући у ослобођењу Србије од војске под кукастим крстом, правили неконтролисану колатералну штету, попут оне која је Србију унесрећила и концем прошлог миленијума.

Борислава је смрт задесила непосредно пред крај Другог светског рата, непуне четири године након што је заробљен и потом, са својим саборцима пребачен у Немачку. У међувремену, његова породица била је принуђена да избегне из Приштине у Шумадију да би им по доласку неуких радника, неостварених занатлија и сељака с пришивеном петокраком, била изречена забрана повратка у косметски дом. Нешто раније, Предраг, Борислављев првенац, био је послат на Сремски фронт, у кланицу. Иако је Предраг преживео ход по сремским ораницама, чини се као и да није. Јер никад, деценијама, није желео ни слово да каже о српским стратиштима затрвеним од умишљених хероја и самопрокламованих предводника, који су његову генерацију, војнички и животно нестасалу, упутили и у Срем, у припремљене хумке.

Недавно, бавећи се специфичностима српске историје 20. века, наишао сам на мало знане речи, чудним сплетом догађаја и данас прикриване, које могу имати везе и с поменутом забраном повратка Јовановића, и не само њих. Изговорио их је Ђилас на петом конгресу КПЈ(1948), када је, премда помињући и албански и друге национализме, укаао да тадашње југословенско руководство треба свим силама да спречи српски хегемонизам на Косову и Метохији. Да ли је ово упутство до краја спроведено не знам, јер овогодишњег пописа становништва на Космету, расписаног од Републике Србије, неће бити. Пописа неће бити ни због сународника оних који су Борислава заробили, односно ликвидирали, а који се данас налазе у међународној мировној мисији на Косову и Метохији, чија дужност није да размишљају о десетинама хиљада Срба и Српкиња избеглих с Космета, евидентираних током последњих година, чији повратак је неизвестан, наликујући оном који су доживели и Јовановићи.

Уосталом, да је и било тог пописа, у формулару не би било места ни за сећање Борислављевог сина Миодрага, који је осамдесетих година, као професор Београдског универзитета, водио студенте по Косову и Метохији. Вратио се он својој породици с неизбрисивим сазнањем, стеченим након суочавања са сликом јужне српске покрајине, где је такорећи свака, по земљи, српска кућа била с албанским барјаком. Знало се и тада да је здање без заставе припадало неком „другом”, староседеоцу. Питао се Миодраг како себи и својим студентима да објасни да пролазе својом државом, а да прећути издајства многих. Међу њима су и они који и данас трасирају разнолике незавршене коридоре, од којих ниједан не води ка Косову, осим оног, по свему судећи, давно уцртаног, који као да верно прати одређене административне линије.

Докази о постојању многих житеља косметских кућа без црвеног барјака са црним двоглавим орлом остали су најчешће на гробљима, под крстовима, данас широм Метохије и Косова јужно од Ибра оскрнављени или уништени.

Питам се постоји ли неки дубљи разлог због чега тзв. муслиманско гробље у северном делу Косовске Митровице, недодирнуто и неоштећено, као јединствен споменик човечанства, није послужило као необорив аргумент у причи о томе где се ко налази на небеској карти, како би неко рекао, а да није заведен опасним митовима и личним мотивима. Можда исто гробље смета и због тога што није уништено, што га Срби, ценећи најближег суседа и њихове светиње, нису оскрнавили, девастирали. Отуда се намеће помисао да данашње српске барикаде постоје и због тога како не би и то гробље било разрушено од оних који су на различите начине оскрнавили гробља православних широм Космета. Односило би се то и на гробље православних у јужном делу Косовске Митровице, савременику гробља крај пута који од северног дела Митровице води ка средишњој Србији, Европи. Прве раке на њима откопане су у времену када је Борислав Јовановић, мој деда по оцу Миодрагу, увелико знао да се људи најпре деле на добре и на зле, на људе и нељуде, и да не постоје гробља која би била сведена само на опис да су „наша” или „њихова”.

*Професор на Филозофском факултету у Приштини с привременим седиштем у К. Митровици