O Kosmetu – ljudima i grobljima

Mnogo puta sam kročio na tlo Kosova i Metohije. Svaki dolazak, kao i odlazak s tog područja, podsticao me je na neko novo sećanje. Poslednjih godina sećanja su uglavnom započinjala ili su se završavala nadomak tzv. muslimanskog groblja u severnom delu Kosovske Mitrovice, u „pravoslavnoj Mitrovici”. Jedno od najčešćih svakako je i ono na Borislava Jovanovića, profesora književnosti i francuskog jezika u prištinskoj gimnaziji, koji je 1941. godine, umesto da s porodicom krene u Jagodinu, gde je postavljen za direktora tamošnje gimnazije, kao oficir u rezervi prihvatio da se bori protiv onih koji su želeli da zavladaju vaseljenom. Snazi mog sećanja na Borislava, koga sam upoznao zahvaljujući njegovom dnevniku i nekoliko fotografija, doprinosi i to što mu je život posle zarobljavanja okončan u vojničkom logoru u nemačkom Osnabriku, gde je stradao od bombe bačene iz nekog od čuvenih savezničkih aviona. Među tim aeroplanima bili su verovatno i oni koji su, pomažući u oslobođenju Srbije od vojske pod kukastim krstom, pravili nekontrolisanu kolateralnu štetu, poput one koja je Srbiju unesrećila i koncem prošlog milenijuma.

Borislava je smrt zadesila neposredno pred kraj Drugog svetskog rata, nepune četiri godine nakon što je zarobljen i potom, sa svojim saborcima prebačen u Nemačku. U međuvremenu, njegova porodica bila je prinuđena da izbegne iz Prištine u Šumadiju da bi im po dolasku neukih radnika, neostvarenih zanatlija i seljaka s prišivenom petokrakom, bila izrečena zabrana povratka u kosmetski dom. Nešto ranije, Predrag, Borislavljev prvenac, bio je poslat na Sremski front, u klanicu. Iako je Predrag preživeo hod po sremskim oranicama, čini se kao i da nije. Jer nikad, decenijama, nije želeo ni slovo da kaže o srpskim stratištima zatrvenim od umišljenih heroja i samoproklamovanih predvodnika, koji su njegovu generaciju, vojnički i životno nestasalu, uputili i u Srem, u pripremljene humke.

Nedavno, baveći se specifičnostima srpske istorije 20. veka, naišao sam na malo znane reči, čudnim spletom događaja i danas prikrivane, koje mogu imati veze i s pomenutom zabranom povratka Jovanovića, i ne samo njih. Izgovorio ih je Đilas na petom kongresu KPJ(1948), kada je, premda pominjući i albanski i druge nacionalizme, ukaao da tadašnje jugoslovensko rukovodstvo treba svim silama da spreči srpski hegemonizam na Kosovu i Metohiji. Da li je ovo uputstvo do kraja sprovedeno ne znam, jer ovogodišnjeg popisa stanovništva na Kosmetu, raspisanog od Republike Srbije, neće biti. Popisa neće biti ni zbog sunarodnika onih koji su Borislava zarobili, odnosno likvidirali, a koji se danas nalaze u međunarodnoj mirovnoj misiji na Kosovu i Metohiji, čija dužnost nije da razmišljaju o desetinama hiljada Srba i Srpkinja izbeglih s Kosmeta, evidentiranih tokom poslednjih godina, čiji povratak je neizvestan, nalikujući onom koji su doživeli i Jovanovići.

Uostalom, da je i bilo tog popisa, u formularu ne bi bilo mesta ni za sećanje Borislavljevog sina Miodraga, koji je osamdesetih godina, kao profesor Beogradskog univerziteta, vodio studente po Kosovu i Metohiji. Vratio se on svojoj porodici s neizbrisivim saznanjem, stečenim nakon suočavanja sa slikom južne srpske pokrajine, gde je takoreći svaka, po zemlji, srpska kuća bila s albanskim barjakom. Znalo se i tada da je zdanje bez zastave pripadalo nekom „drugom”, starosedeocu. Pitao se Miodrag kako sebi i svojim studentima da objasni da prolaze svojom državom, a da prećuti izdajstva mnogih. Među njima su i oni koji i danas trasiraju raznolike nezavršene koridore, od kojih nijedan ne vodi ka Kosovu, osim onog, po svemu sudeći, davno ucrtanog, koji kao da verno prati određene administrativne linije.

Dokazi o postojanju mnogih žitelja kosmetskih kuća bez crvenog barjaka sa crnim dvoglavim orlom ostali su najčešće na grobljima, pod krstovima, danas širom Metohije i Kosova južno od Ibra oskrnavljeni ili uništeni.

Pitam se postoji li neki dublji razlog zbog čega tzv. muslimansko groblje u severnom delu Kosovske Mitrovice, nedodirnuto i neoštećeno, kao jedinstven spomenik čovečanstva, nije poslužilo kao neoboriv argument u priči o tome gde se ko nalazi na nebeskoj karti, kako bi neko rekao, a da nije zaveden opasnim mitovima i ličnim motivima. Možda isto groblje smeta i zbog toga što nije uništeno, što ga Srbi, ceneći najbližeg suseda i njihove svetinje, nisu oskrnavili, devastirali. Otuda se nameće pomisao da današnje srpske barikade postoje i zbog toga kako ne bi i to groblje bilo razrušeno od onih koji su na različite načine oskrnavili groblja pravoslavnih širom Kosmeta. Odnosilo bi se to i na groblje pravoslavnih u južnom delu Kosovske Mitrovice, savremeniku groblja kraj puta koji od severnog dela Mitrovice vodi ka središnjoj Srbiji, Evropi. Prve rake na njima otkopane su u vremenu kada je Borislav Jovanović, moj deda po ocu Miodragu, uveliko znao da se ljudi najpre dele na dobre i na zle, na ljude i neljude, i da ne postoje groblja koja bi bila svedena samo na opis da su „naša” ili „njihova”.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Prištini s privremenim sedištem u K. Mitrovici