На дијализи оболели од хепатитиса Це

Због болести бубрега у Србији се на дијализи налази више од 4.600 пацијената. Три или четири пута недељно по четири сата пацијенти из унутрашњости на дијализу одлазе у клиничке центре смештене у зградама које су грађене још пре Другог светског рата, у којима су, како многи од њих тврде, веома лоши услови лечења.

– Ми смо пре неколико година, као савез пацијената, са Министарством здравља, Републичким фондом здравственог осигурања и Удружењем нефролога усвојили протоколе о стандардима лечења пацијената на дијализи, али се они, нажалост, не поштују. Тако се дешава да се у истој сали дијализирају пацијенти, који су инфицирани хепатитисом Це са онима који нису оболели од овог вируса, иако по светским стандардима то не сме да се ради. Зато је по нашим проценама око 60 одсто дијализираних заражено хепатитисом Це, обликом жутице. Они су ово обољење добили на дијализи. Разлог за то је што у зградама где се дијализа обавља нема простора да се прошире капацитети, па се не могу раздвојити ни пацијенти – каже Никола Грубер, председник савеза бубрежних инвалида Србије за „Политику” подсећајући да се држава побринула да старе апарате замени новим, али да је проблем што се они налазе у старим и неадекватним зградама.

Он наводи и да је велики проблем недостатак особља, па се дешава да иста медицинска сестра ради истовремено и са пацијентима оболелим од хепатитиса, као и онима који немају ово обољење. Пацијенти, како напомиње наш саговорник, плаћају скупу цену немара здравственог особља.

– Не поштује се стерилност у раду. Не користе се чисте и нове рукавице, већ сестра обуче једне ујутру и користи их цели дан. Тиме угрожава и себе – појашњава Грубер, додајући да је ситуација на дијализи у београдским болницама далеко боља него у унутрашњости.

Председница Удружења нефролога Србије и начелница одељења за бубрежне болести у београдском Клиничко-болничком центру „Звездара”, професорка Нада Димковић за „Политику” каже да ипак стање на одељењима за дијализу у Србији, „није тако црно, нарочито када се има у виду да ова процедура лечења у нашем здравству не подлеже никаквим старосним или другим рестрикцијама”.

– У Србији нико не сме да умре ако му не раде бубрези. Ми имамо срећу да не морамо никоме да кажемо да за њега нема дијализе. У неким развијеним земљама, који имају већи доходак по становнику од Србије, дијализа се пружа само особама до 50. године, јер нема новца за све – истиче докторка Димковић.

Уређаји за дијализу у целој Србији су потпуно обновљени, каже др Димковић, али заборавља се на хигијенске стандарде, који код нашег особља нису на европском нивоу.

– Већина болничких центара у Србији раздваја пацијенте на дијализи који су инфицирани хепатитисом Це од здравих – објашњава др Димковић, додајући да је проценат оних који су се инфицирали хепатитисом Це далеко мањи од 60 одсто и у сталном је опадању.

Ретко се ова инфекција добија преко апарата за дијализу, јер се он стерилише, али се може добити, ако медицински радник ради непажљиво када помаже у истом часу пацијенту оболелом од хепатитиса и оном који нема ово обољење.

Ово потврђује и професор др Стева Пљеша, начелник нефролошког одељења Клиничко-болничког центра „Земун” који каже како је број бубрежних пацијената, који су инфицирани током дијализе далеко смањен последњих година.

–У нашем центру тај проценат износи 23 одсто, а некада је био и до 80 одсто, али смо помоћу терапије скупим леком „пегазисом” успели да их залечимо. Није машина та којом се болест преноси. То се ретко дешава, међутим, пацијенти се друже током транспорта, када их на дијализу превозе заједничким колима и помажу једни другима – каже наш саговорник.

Он истиче како се сви апарати стерилишу без обзира да ли се ради у једној или три смене, а сви центри у Београду раде у три смене.

– Између дијализа се машине обавезно стерилишу сат времена, а вирус хепатитиса је изузетно осетљив на високу температуру и хемикалије које ми користимо, па тако пренос преко машине није могућ. Такође, боримо се да се поштује стандард да се приликомприласка болеснику мењају рукавице сваки пут и да особље обавезно носи заштитне маске и због себе и због болесника – каже др Пљеша.