Изврните мамине ормаре

На једном штендеру су шљаштећи диско-комбинезони из осамдесетих, на другом туфнасте блузе и хаљине, скоро исте као ове које су сада преплавиле излоге. Између њих полице са ђинђувама и старим ципелама – као да је неко одједном отворио три бакине шкриње на тавану.

Тако изгледа једина специјализована винтиџ радња у Београду. Отворена је пре три године, пратећи тренд који је почео пре двадесетак година у Америци и проширио се на цео свет, достигавши врхунац последњих пет година.

– Када сам отворила радњу, то је био мали шок за Београђане. Сви су већ били навикли на секнд-хенд продавнице, али винтиџ је нешто друго. Има и маркираних ствари и оних које су шивене у одређеном периоду за одређене особе, по чему су опет посебне много више него брендиране – објашњава власница Бојана Бошњачки и додаје да су винтиџ стари уникатни модни комади, а секнд-хенд половна конфекцијска одећа.

За ове три године формирала се група верних купаца. Док сарадница Нина Радосављевић за шиваћом машином пришива апликације од љубичасте коже на једну стару јакну спремајући је за нови живот, у радњу улази млада жена, стална муштерија, овог пута да купи нешто за свекрву која је „стално пита где купује те занимљиве ствари”. Одлучује се за белу блузу на копчање с разнобојним туфницама и два карнера око оковратника.

Да је свекрва чувала своје старе ствари, вероватно би и у својим кутијама открила нешто занимљиво. Јер хаљине, блузе и сакои који висе около, сви из периода од двадесетих до осамдесетих година 20. века, најбољи су доказ да се у моди заиста све врти укруг. Црна хаљина до испод колена са украсима у хипи стилу не разликује се од ових које данас виђамо у излозима. Плавосиви комбинезон из осамдесетих као да је јуче сишао с писте.

Од личног стила зависи како ће ко уклопити старо и ново.

– Неко може да се обуче у винтиџ од главе до пете, неко може да одабере само хаљину или само аксесоар, а све остало по последњој моди. Не постоји правило. Свако може да пусти машти на вољу и да се изражава кроз оригиналну гардеробу – истиче Бојана Бошњачки, по занимању уметнички фотограф.

Прекјучерашњом ревијом на „Хербафаст фешн селекшену” хтела је да покаже да се винтиџ може комбиновати на разне начине, а у исто време и да подстакне жене да уместо вечите јурњаве за нечим новим прво завире у бакин ормар.

У ово време кризе, чини се да радња изнад Ђерма у Београду крије и нека спасоносна решења.

– Постоји могућност размене. Ако неко нађе неки стари комад који му не одговара, може да дође и размени га за други који му се овде допадне. Могу и да донесу своју гардеробу на откуп. Услов је да је добро очувана и да је уникат, да није нешто већ виђено – каже власница.

Ако женама нека ствар не одговара у потпуности или би можда волеле да јој дају лични печат, у радњи се обављају и преправке. На пример, да теткина хаљина, која је дивна, али је крагна демоде, добије још једну шансу. Важно је да сваки комад поново добије свој идентитет.

– У томе је штос са називом радње. „Џејн Доу” је синоним за жену без идентитета. Све ствари су на путу довде изгубиле власнике, а тим и идентитет. Када пронађу свог новог власника, етикете се скидају и оне добијају свој нови идентитет – објашњава Бојана Бошњачки.

----------------------------------------------

Могуће је датирање сваког одевног комада

На основу књига, Интернета и консултације са људима који имају више искуства могуће је датирати сваки комад и открити да ли је оригинал. Кројеви, материјали, па чак и шавови говоре из ког је периода. Све што је старије од 20 година потпада под винтиџ, а старије од сто је антика.

Већина ствари је пореклом из Енглеске и Америке. Ређе је то гардероба наших госпођа јер, како каже Бојана Бошњачки, људи то не знају да цене. Увек долазе са истом причом да су имали дивне колекције али су их, нажалост, бацили.