Гладијатори још дежурају

Као део римског Декаполиса Ђераш је уживао благостање, на шта данас указују камени сведоци преостали из тог времена. Иако делује импозантно, само део овог града који је бројао 20.000 становника, доступан је данас посетиоцима. Ђераш, знан као „Помпеја Блиског истока“ и „Антиох на златној реци”, један је од најбоље очуваних градова римских провинција на свету и прави је пример римских насеобина распрострањених по читавом Блиском истоку.

За разлику од хаотичне стварности већине грчких градова античког времена, по плану града, може се закључити да је Гераса грађена по Хиподамусовом урбанистичком плану, кога карактерише ред и „решеткаста правилност” улица. Већ у то време улице су биле поплочане и оивичене колонадама, изграђени су велики јавни простори, купатила, фонтане, бунари и градске зидине са кулама и капијама. Ђераш је познат по Хадријановој тријумфалној капији, хиподрому, величанственом тргу елипсастог облика, позориштима, славолуцима, римском мосту и пространој колонади која води до Артемидиног храма.

Сви се фотографишу на једном месту

Пре 20 година, у време моје прве посете Ђерашу, на локалитету није било много света, па ме је гужва у којој сам се нашла, прилично затекла. Овог пута била сам суочена и са много више детаља, артефаката, са датумима, именима и историјским подацима, достојним пре некој научној експедицији, него туристичкој екскурзији! Негде иза поднева, баш када је звезда упекла, прошла сам кроз Хадријанову капију.

На левој страни пута који води ка градским зидинама и јужној капији, налази се масивни хиподром за 15.000 гледалаца који су у античко доба присуствовали атлетским такмичењима, коњским и тркама двоколица и осталим спортским такмичењима, а на десној, раширио се нови Ђераш, кога са старим повезује Римски мост. Убрзо сам стигла до великог овалног трга, Форума, окруженог јонским стубовима. Мада је његов облик несвакидашњи, трг делује веома хармонично.

На средини трга на једном подесту, налази се стуб крај кога се посетиоци Ђераша обавезно фотографишу. Форум је поплочан каменим плочама налик онима у главној улици, односно Кардо, како се у римским градовима називала главна улица оријентисана у правцу север-југ. Дуж Карда нижу се бројни стубови, а на плочама још увек могу да се разазнају трагови точкова тешких античких возила. Ходајући овом дугом репрезентативном улицом, некадашње Герасе, могла сам само да наслутим како је кроз њу циркулисао живот у време када су се ту налазиле продавнице, бунари, купатила, фонтане, храмови и разне јавне зграде.

На основу великих дебелих стубова који се пропињу изнад колонаде, данас се може препознати положај неких важних објеката. Дужином Карда протеже се подземни систем којим се кроз отворе са обе стране улице, кишница одливала у канализацију. Браво за водовод и канализацијуантичке Герасе! Грабећи напред и пркосећи усијанојзвезди, нашла сам се на Мацелуму, централној античкој пијаци, са необичном крстоликом фонтаном, окруженом коринтским стубовима. Недостајале су само брбљиве пиљарице и вешти трговци, са којима бихсе радо цењкала и надмудривала. Но, време је неумољиво текло, не обазирући се на моје маштарење и жељу за античким ћакулањем.

Нимфеум,на који сам убрзо наишла, је велика фонтана, посвећена нимфама. Овакве декоративне фонтане биле су уобичајене у римским градовима, служиле су за освежење и користили су је сви грађани. На овом фином примеру у Ђерашу, вода се кроз седам лављих глава сливала у мале базене, а затим кроз цеви у подземну канализацију.

Ништа као Артемидин храм

Преко монументалних степеница најзад сам стигла до узвишења на коме доминира импозантни Артемидин храм. Храм се убраја у највеличанственије грађевине овог типа које су икада саграђене у некој од римских провинција. Куриозитет је да је храм једина грађевина у Ђерашу чији се стубови,приликом многобројних земљотреса,нису урушили. Захваљујући посебној конструкцији остали су на месту до данас! У то сваки посетилац може да се увери на лицу места, ако између стуба и постамента гурне оштрицу ножа, или дршку кашике, што сам ја учинила. Био је довољан поветарац да се не верујући сопственим очима, кашика лагано померала горе, доле?! Разлог за њено померање лежи у конструкцији стубова који су међусобно спојени као зглобови.

Артемида, ћерка Зевса и Аполонова сестра, била је богиња заштитница Герасе, а храм је био место за приношење жртава у њену славу. Иако невелик, храм заслужује респект јер његови коринтски стубови,њих 11 од 12, издижу се упечатљиво у небо изнад Ђераша.

Са брежуљка сам била у прилици да „са висине” разгледам делове Ђераша које сам пропустила током пешачења: јужни Декаминус, северну колонаду оивичену јонским стубовима, која је нешто запуштена и на чијем крају се налази Северна капија и Северно позориште, које је мање од Јужног, јер је могло на трибине да прими свега 1600 гледалаца! Са брежуљка, кроз суву траву и коров, упутила сам се ка Јужном позоришту. Мала узвишења и рушевине, између којих су израсли црвени макови, указивали су ми где се под земљом још увек налазе неоткривени делови Ђераша. Пожелех да и ониускоро угледају светлост дана. На крају пешачења, прилично исцрпљена, успела сам се до Јужног позоришта које се налази у непосредној близини Зевсовог храма.

Ово позориште је веома добро очувано арасполаже са 4000 места. На неким местима запазила сам иницијале, вероватно „ВИП Римљана” који су себи могли да обезбеде стална места у гледалишту! О томе данас у нашим позориштима може само да се машта. Са последњег реда бацила сам поглед на Форум и антички град, запитавши се шта ли се још крије под земљом и како ли ће Ђераш изгледати када се све знаменитости откопају. Надам се да ћу бити у прилици да то доживим и видим, када трећи пут будем свратила у Ђераш!

Моју пажњу овог пута привукли су и припадници јорданске „пустињске патроле” који су у амфитеатру у живописним униформама, на сав глас бубњали и свирали у гајде и „римске игре”, које се приређују на хиподрому. Тамо младићи обучени у костиме легионара и гладијатора, узгромогласнумузичкутемуизфилмаГладијатор, приказују разноврсне борбе и трке двоколица.

Уз малу надокнаду, младићи ће се радо фотографисати са туристима. Посету Ђерашу, музеју на отвореном, завршила сам у оближњем ресторану пробајућијорданске специјалитете. Пре свега мезе које се служи у малим чинијама: хумус-намазе од леблебија, патлиџана, и сусама, разне салате, маслине и хрскави рагиф-сомун, а затим главно јело мансаф-бедуински специјалитет од јагњетине, односно камиљег меса на пиринчу.

Гозба се завршила чајем и разним слаткишима: баклавама, кадаифима, колачима са орасима, младим сиром са пистаћима и ружином водицом, желеима, кремовима и пудинзима...Па како човек да после овакве гозбе не пукне као балон? Ако има меру неће пући, а ако нема, преостаје му да примени опробани рецепт старих Римљана. Када би се прејели, они би једноставно све повратили, а затим наставили, да се госте!