Кафана је његова судбина

Много песама је написао, компоновао и отпевао, и сваком је дирнуо у емоције. Снимио је неколико сингл и ЛП плоча, а касније и ЦД-а, али је, као извођач, године провео на сплавовима. Мало свесно, мало несвесно, Новица Здравковић није много марио за каријеру. Певао је и уживао у кафанском животу, склањајући се у сенку старијег брата, славног Томе Здравковића. На њега подсећа ликом, али и гласом са призвуком меланхолије.

Као и Томине, све Новичине песме су искрене, писане из душе у тренутку инспирације. Тугу некако носи из детињства.

– Рођен сам 1947. године, у Печењевцу код Лесковца, али врло брзо сам напустио то место. Отишао сам као тринаестогодишњи дечак, још ни седми разред основне школе нисам завршио. У ствари из Печењевца сам побегао! Десило ми се нешто што никада никоме нисам рекао, а вама ћу да испричам зашто наредних педесет година више никада нисам отишао у своје родно место, осим понекад ноћу, да видим мајку и оца, јер нисам желео више да видим никога од тих људи. Када сам се, након толико времена, први пут појавио на откривању спомен-чесме, поводом двадесет година од смрти мога брата Томе, они су прилазили, представљали се као род најрођенији, али ја не желим да знам ни за кога. Сада сам неко кога поздрављају и воле да виде, а тада су говорили све најгоре о мени– каже са гневом.

За свагда напустио родно место

Шта је тада изазвало толики револт у њему?

– Наше село било је на главном путу од Ниша ка селима око Прокупља. У летње време туда су пролазили трговци са коњима и колима, и терали бостан. Два друга и ја, чекали смо на мосту да украдемо по једну лубеницу. Онда смо отишли, сели поред реке и почели да једемо. Брзо су нам преселе те лубенице. У близини је била школа, у којој се преко лета одржавала предвојничка обука. Наједном су се из тог правца зачули пуцњи. Препали смо се, скочили и почели да бежимо. Двојицу су одмах ухватили, а ја сам утекао трчећи кроз игралиште и околна поља. Кад сам стигао кући био сам сав блатњав. Таман сам почео да се пресвлачим, чуо сам их у авлији. Изашао сам, да не би пробудили мајку. Неким канапом су ми везали руке на леђа и одвели ме у школске просторије. Успут су ме ударали пушкама. Тим војницима придружили су се још неки људи из села, међу њима је био и отац једног мог друга и неко од наставника. Малтретиралису нас до касно у ноћ. Рекли су да смо гађали стражаре и шпијунирали! – прича редом, како је било.

Колико је био повређен, само он зна. Ухватио је први воз за Ласковац и – правац код сестре, која је радила у фабрици трикотаже „Србијанка”. Кући се ником није јавио. Прве које је упознао, били су неки дечаци истог узраста са улице.

– Пришао сам им и одмах смо се здружили. Били сиромашни и бунтовни, као и ја. Одао сам се криминалу и убрзо завршио у Поправном дому у Крушевцу. Остао сам три године, тамо сам завршио основну школу и занат. У то време мој брат Тома већ је увелико певао по кафанама. И он је из села отишао млад, не знам да ли је имао шеснаест година.Првих пет година певао је у хотелу „Бристол” у Тузли, ту је испекао занат и постао прави певач – каже поносно.

Све то време Тома није ни слутио шта се догађа са његовим најмлађим братом.

– Ни он у село није долазио, имао је комплекс као и ја, јер су нас, као сиротињу, вређали ти људи.Ишао је из града, у град, и певао, да преживи. Једном приликом имао је ангажман у хотелу „Парк” у Нишу. За добро владање, мене су баш тада пустили из Дома на одсуство. Тад сам први пут поново видео брата и онда сазнао да је постао певач.За њега је било фрапантно кад је чуо да сам доспео у поправни дом, али у том тренутку ништа није могао да промени. Тог лета певао је у хотелу „Европа”, у Крушевцу. Једног дана, зову ме да идем на пријавницу, јер је, кажу, дошао неки момак да ме види, много личи на мене. Кад сам видео Тому, нисам знао да ли да бежим преко жице. Шокирао сам се шта ће он ту, још шета са управником и васпитачем по кругу Дома, што није било уобичајено. После сам чуо да су били другари из кафане – сећа се Новица.

Већ у јуну пустили су га кући, он опет код сестре, па на одслужење војног рока. После војске је дошао код Томе у Београд. Због свега што му се десило био је потпуно сломљен, али је, као и сви, певушио у купатилу док се умивао. Чула је тоњегова снаја Милица, Томина друга жена и одмах му то рекла.

– Тома је већ био популаран. Имао је онај велики хит „Што је тужна тако ова ноћ”. Певала је цела Југославија. Онда је почео да ређа хит, за хитом. Сам је писао текстове и компоновао. Изградио је имиџ. Био је личност. Постао је непоновљив. Певао је само по хотелима и строго водио рачуна с ким се дружи. Али, једним оком посматрао и шта ја радим. А, ја сам са старим другарима из поправног дома седео „Код коња”, планирали смо неке сумњиве послове по Италији, Немачкој... Тома ме је пратио, а нисам ни слутио. Тек онда сам схватио ко је мој брат. Хтео сам што пре да побегнем из Београда, да га не обрукам. Међутим, једног дана ме је покупио и одвео у, тада врло популаран, ресторан „Тржница“ на Бановом брду. Попили смо по пиће и казао управнику: „Новица ће остати код тебе да пева од вечерас.“ Никад у животу нисам узео микрофон, али ни напамет ми није пало да одустанем. Направио је човека од мене. Зато му бескрајно хвала – истиче Новица који се на том свом „ватреном крштењу” снашао уз помоћ једнебугарске певачице Лидије, која је такође ту била ангажована.

Нема ни џип, ни мерцедес

Прва песма коју је тада отпевао била је, наравно, једна од Томиних – „Букет белих ружа”. Из дана, у дан, Новица је био све бољи, и бољи. Почео је и сам да пише стихове и компонује. Песму „Уморан сам од живота” често је и певао у једном ресторану у Кошутњаку и сви су га терали да је сними, али није веровао у себе, па је препустио Томи и постала је хит! Своју причу има и дивна балада „Испод палме на обали мора”.

– Та песма настала је у Баошићу. После свирке, седећи на молуса осталим музичарима,сваке ноћи уз чашицу, дочекивао сам зору. Већ је свитало кад сам почео да певушим из главе неке стихове. Мој кум ме је пратио на гитари. Онда смо отишли мало да одморимо. Увече, кум пита зашто не бисмо ону моју песму пробали да свирамо. Како, мислио сам се, кад сам толико био пијан, да се ничег нисам сећао. Али, он је одсвирао мелодију на гитари и повратио ми памћење. Сви су ми говорили, то је фантастична песма и убеђивали ме да је снимим. И веровао сам, и нисам. Мислио сам, музиканти, пале ме. Кад смо се вратили у Београд, ипак сам решио да их послушам. Била је као поручена, јер сам се управо припремао да издам своју прву ЛП плочу. Међутим, у исто време, у истом том студију на Душановцу, и Тома је снимао свој албум. Све сами хитови. Али, једну песму му неко потурио, њему се није допадала и хтео је да је замени. Кад је чуо прву строфу моје песме, рекао је одлучно: „Ти не знаш то да певаш, ја ћу да је снимим.“ „Шта ћу ја?” – питам га. „Направи ти себи нешто друго“, каже он мени. И, уместо те, тек да попуним простор, компонујем „Навико сам ја на ноћни живот” – присећа се Новица.

Акорд, по акорд, и Новица је нанизао хитове. Нема доброг штимунга на журкама ако се не чује и нека од његових срцепарајућих песама: „Кафана је моја судбина“, „Сећаш ли се Сања“, „Само њу не куни мајко“... Његова последња два албума, „Краљ сплавова“ и „Амбис мог живота“, нашла су пут до публике, а као најслушанија издвојила се песма „Волела је вотку и кафану“, коју је за БН издао само пре два месеца.И поред тога, остао је скроман.

– Нити сам бог зна колико снимио, нити радим превише. Нисам певач који припада некој странци или клану, па да ме ангажују. Идем тамо где ме траже зато што воле моје песме. Немам неке високе хонораре. Не возим ни џип, ни мерцедес, нити имам неколико станова. Станујем у старој кући коју је моја жена наследила од своје бабе. Али, задовољан сам. Ето, то је мој живот и моја судбина, па и музичка каријера – каже на крају Новица Здравковић.

---------------------------------------------- 

Породични портрет

Новица Здравковић је одрастао у сиромашној породици. Мајка Косара и отац Душан изродили су петоро деце, а он је најмлађи.

Женио се два пута. Из првог брака има ћерку Катарину, која му је пре два месеца подарила унуку Нађу. У другом браку, који траје већ двадесет три године, добио је сина Душана.

– Нас двоје прекрасно функционишемо. Јелена је такође уметничка душа. Она се бави модом и ради као стилиста у часопису „Глорија”. Пошто доста времена проводи на послу, кад сам добре воље, понекад је пријатно изненадим, па скувам ручак, а најбоље припремам лесковачку мућкалицу.

Јелену је упознао крајем осамдесетих година на једном сплаву на Ади Циганлији, где је тада певао.

– У то време нисам избијао из кафане. Платио сам данак боемском животу. Нарушио сам здравље од алкохола, а схватио сам да ћу и овај брак да упропастим, ако не раскрстим са чашицом и бурним животом. Од када ми се син родио, више не пијем. Пијем само воду, кафу и чај – каже искрено.

------------------------------------------------------------------------- 

На филму игра свог брата

Томина ћерка (и унук) из првог брака живи у Амстердаму, а син, из другог брака је у Торонту. Новица не разуме зашто је после сахране братова фамилија са њим прекинула сваки контакт. Братанца је први пут срео недавно у Лесковцу, на откривању спомен-бисте, подигнуте у част Томи Здравковићу, двадесет година након његове смрти. Није му јасно ни зашто је летос, када је на „Коларцу” одржан концерт посвећен Томи Здравковићу, неко забранио да учествује и он.

Али, било му је срце на месту када га је Александар Станкић, студент треће године телевизијске режије, који је живот легенде народне музике и боема Томе Здравковића преточио у филмску причу, пролетос позвао да игра лик свог рођеног брата. Сцене су снимане у београдском хотелу „Мажестик”, за кафанским столом, где је Тома уз песму, са пријатељима дочекивао зоре, али и у болничкој постељи, где су приказани последњи дани његовог живота.