Свитац са врха магичног гејзира

Није посебно отмено ни укусно претурати по годинама властите интиме. Али осмех Душана Герзића из мог дворишта с почетка осамдесетих обавезује ме исто колико и наш заједнички завичај. То подразумева причу о једном из низа громадних талената расутих на све четири стране света, где дувају ветрови другачији од кошаве и топчидерца, наших валцера, наших мера различитости и радозналости. 

Тај гребен којизовемо Топчидерско брдо,све са Дедињем, први вис на Балкану важан топоним наше географије духа, једном је давно, пошто се Панонско море увукло у себе, заувек саздан од чистих маштарија. Зато се на његовим многим адресама увек нешто додатно казује, болно прећуткује или остаје да врисне у бољим временима. Потез, боја и атмосфера, што Бора Герзић мисли да су пресудни квалитети које је његов брат Душан звани Гера понео из атласа свог одрастања, нису случајно набројантим редом. Брдске коте, омеђане потезом Пушкинове,где је старији колега Ђорђе Поповић, сликар са дипломом из Венеције и Рима, основао прву бит групу, Мила Милуновића са Сликарском академијом, Петра Чајковског где се ишло у школу, Васе Пелагића на чијем је горњем крају повучено стварала Исидора Секулић, до исте адресе у Истарској где су Герзићи живели у приземљу куће у чијем је поткровљу становала и радила велика Зора Петровић, па све повише преко Толстојеве Милуновића и Тасе Младеновића и Иличићеве Петра Лубарде, до Средње дизајнерске школе на Дедињу, имају битну важност. Царски валери топчидерских боја и нијанси су радост на којој су одгајене многе велике сликарске фантазме, а атмосфера која је дефинисала Геру, од високоинтелектуалног породичног гнезда, преко генерацијског комшилука којису сачињавали Горан Вејвода, Слободан Цицмил, Милан Младеновић, Мира Мијатовић и Вукица Микача, морала је да остави више и судбоносније од обичног трага.

Душан Герзић Гера рођен је 1961. Три године пошто је умрла Исидора Секулић, две године пре него што је направљена прва бит група у крају (Бедуини), у данима када се Пеђа Ристић звани Исус спустио до Саве да гради своје сојенице и оснива друштво пријатеља великих београдских река да би чувао чудне и сумњиве артистичке појаве око Медиале, у време када су први мангупи из комшилука пошли да крче путеве среће по Европи. Јер радозналост је одувек истински барјак Брда. На трагу таквих примера Гера ће касније понети и прославити наше дрске уздахе и мирисе младих година.

Као млади човек невероватне енергије,умео је свуда да пође и стигне. Студирао је дизајн, дисао Београд пуним плућима, свирао бубњеве, радио као ди-џеј, предводио ВИА Талас, возио велике моторе, осликавао тела чланова ЕКВ, организовао упаде на журке од Сењака до Новог Београда, неуморно јурио цуре.

Он је дете, чудо и исходиште београдског таласа, боље рећи свитац са врха магичног гејзира; изашао из пукотине старих вредности и нове визуелности, и осећајности која је тада била захтевнија од сваког рама на који се затезало сликарско платно, папира по којем се цртало, тела на коме су се фарбали тајни хијероглифи, или звука који је шикљао из градског асфалта. Гера је волео да глувари, знајући да је ствар у детаљима, и био део шармантног Београда у светским токовима, док је тротоаре града третирао као велики модерни салон, а њихову чаролију понео је као пртљаг за касније животне авантуре. Његова позитивна и раскошна појава заправо је непоновљив перформанс, тријумф усамљености у гужви, вешта измакнутост од строгости школе и њених канона. Неодољиво је тежио да буде присутан у свему што је тражило учешће. С великим цегером енергије шпартао је градом афирмишући нову поетику своје генерације, али и Београда с почетка осамдесетих. Припадао је онима што нису знали да се штеде. Оличење свега што је дух времена подразумевао: музике, фотографије, моде, појавâ, цртежа, татуа, учествовања у догађањима. Када је завршио Факултет ликовних уметности, знао је да га живот и уметност терају у светске престонице, јер је довољно песама и слика сазревања већ имао у глави. Није припадао школи, правцу, покрету – био је и остао аутентично свој, знајући да савршенство није у обичајима него у неочекиваном складу старих ствари и новог. Визуелност поткултуре: графита, татуа, цртања по кожи, стрипа и рока унео је у личну уметност савршено свестан густине својих костију и снова. Прву самосталну изложбу приредио је у Њујорку, где осим свог комада Византије и европске егзотике свету први представља отворену слутњу распада удаљене отаџбине.

Како ниједна азбука на свету није могућа од једног слова, тако је различитост моћна застава слободе. Како се непосредност, као и тик, кашаљ или сиромаштво, не могу сакрити, тако се прави таленат ни маљем не да избити из уметника. Гера није припадао реду поклоника општих места; напротив, у сваком изазову уметности трагао је за својом позицијом. Његовим цртежима и сликама се путовало, његови створови и бикови носили су оплемењен прастрах. Био је оригиналан, непоновљив. Са шведског стола уметности присвојио је дрскост да остане личан – номад без дефинитивног одредишта у потрази за аутентичним светом чију ће путању карактерисати разноврсни и разнородни трагови. Неспутани шарени фрагмент Београда, намерно је и уредно, као и сваки градски мангуп од формата, пропуштао своје светске шансе. Знајући да је двадесети век безнадежна, коначна компилација, храбро је кроз своје дело сумирао искуства европске цивилизације, личне корене, велико знање и своју посебност. При томе, за њега је све било преко реда, муњевито, солистички опасно и непредвидиво.

На његовим радовима могу се приметити утицаји уметника блиског нерва из неких ранијих времена, вероватно због краткотрајног курса у Величковићевој постакадемској париској класи, моменти „сликарства окрутности“, али и београдске Медиале педесетих. Какав епилог: Шејка, Тошковић, Дадо и Главуртић, допуњени атмосфером Гериног времена – графитима, колористичком експресијом и мешањем недодирљивих цивилизација: рокенрола, сплина Париза, византијског плавог трага и два миленијума Европе у судару с њујоршким иконама Новог света – то је вредност која заслужује додатна разматрања. Гера је досегао неочекиване комбинације сањаног и стварног, резонског и спиритуалног, физичког и метафизичког, остављајући иза себе сетни документ за нова тумачења краја прошлог века.

Тај крај двадесетог века и целог миленијума болни је психоделични епилог наших искустава, махом губитничких. Предео драгих жртава је огроман. Мири, ВД-у, Милану, Бојану, Суби, Чавкету, Гера се придружио нагло и неочекивано. Освојивши на свој начин Њујорк и Париз, заувек је нестао у Београду 1998.

На реверу живота носио је вишебојну ружу радозналости. Таква одувек, и дан-данас, расте на Брду његовог детињства. Ако је једна раскошна прича сурово прекинута – остаје време да Герину оставштину опточи сјајем који заслужује. Сјајем накнадне правде.