Амерички графити

          До јуче сам веровао да је у питању неко други.

          Прошлог лета, док сам у Немачкој јахао бицикл у друштву с Винетуом (црвенокожац је, у ствари, био наше горе лист, имао је чак и име, једини гастарбајтер у ДДР-у, осим неколицине залудних шпијуна забасалих у социјалистичку џамахирију), делегација српских пеноваца отпутовала је са светског конгреса у Токију тик испред цунамија, само су им коњи остали покислих репова и ускислих стилских фигура.

          Затим смо отишли у Каиро да би, одмах потом, Северна Африка планула, као летња приморска шума после немачких туриста који, иза себе, пале тоалетни папир.

          Али у Америку сам ишао сам. Не бих помињао да сам преживео земљотрес у Вашингтону и ураган у Њујорку јер је то било толико близу и далеко у исти мах да, као искусан човек, поуздано знам како ми у ту причу нико не би поверовао, па је о њој најбоље ћутати. Ствар је, разуме се, сувише књишка. Прво су ме бомбардовали 78 дана, а сад још треба да умрем од лепоте на гостујућем терену!

          Дакле, ја сам тај. Пироман-месечар. Баксуз.

У Америку сам кренуо са два водича – Антологијом модерне америчке поезије (од Витмена до наших дана) и Њујоршком трилогијом Пола Остера. И нисам се изгубио. (Не рачунајући мој пртљаг који се, без мене, упутио у Лос Анђелес, док сам ја, у Хонолулуу, прао зубе изнајмљеном четкицом.) Нисам био изгубљен ни када сам, на српском, изговарао стихове Харта Крејна о Бруклинском мосту, који сам у тај час прелазио. Био је то још један ниво значења које сам добио доласком.

Таква ми је судбина: мени се стално нешто дешава. Иначе не бих имао о чему да пишем.

Провео сам тамо више од три недеље. Пет дана у Вашингтону, пет дана у Њујорку, пет дана у Минеаполису, пет дана у Хонолулуу, и дан-два у ваздуху, са анђеоски крилима. Уосталом, једном сам, као младић, сањао да сам умро у Америци. Сетио сам се тога док сам објашњавао полицијском службенику на аеродрому да ћу, у сваком случају, пиштати на контролној тачки, због мојих титанијумских залистака.

У једном вашингтонском парку гледао сам каконеки организовани хришћани деле храну бескућницима. Умало нисам стао у ред. Парк се наједном испунио стотинама људи истрчалих из пословних зграда које је уздрмао земљотрес с епицентром негде дубоко, у Вирџинији. (Нисам га, доле, ни осетио, док сам фотографисао облаке.) Ништа нисам чуо од заглушујућих сирена ватрогасних кола која су јурила тамо-амо, као узнемирено крдо блиставих слонова.

У Конгресној библиотеци нашао сам четрнаест мојих наслова испретураних због потреса, или у страсној читалачкој хитњи.

          У Њујорку, на двадесет петом спрату хотела, објашњавао сам двојици радника да индијанско име Менхетна гласи Манахата и поправљао им широке траке које су лепили на мој прозор (имао сам доста искуства у тим стварима) кроз који се, одгоре, може видети катедрала и сенка Пете авеније у стаклима небодера. Добијао сам узнемирене поруке од жене и мајке с питањем да ли сам жив, или ме је Ирена одувала. Одговарао сам да пијем калифорнијски мерло из пластичне чаше, што је имало да значи како стручно упаковани прозори још издржавају, те да ураган дивља у мање срећним деловима града.

          Сутрадан је њујоршко небо било лепо као анђео. Град је бескрајан али лаган, чини ми се да га после три дана знам. Увече ћу, мувајући се по Бродвеју, тапшати ушиканој голој плавојки, која ће, само у чизмама и каубојском шеширу, покушавати да свира гитару, и док је полицајци буду одвлачили, викаћу: браво! Онда ће неки дилбер хтети да ми уваља дрогу. Ја сам пијанац, одбрусићу му презриво (алудирајући на Богарта који је у Казабланки управо тако означио своју националност). Одлучујем да ћу, и у Минесоти и на Хавајима, фотографисати само зграде опточене огледалима.

          Пре сто година, један је видовити песник запевао о свету који је изгубио центар и ослонац. Данас се тај блуз само још више пробудио, а гласови постали прозуклији. Наш данашњи свет Жозе Сарамаго пореди са савременом архитектуром, где су фасаде зграда (као оваплоћене метафоре онога што се збива у нашим главама) пресвучене бескрајним огледалима, па се тако та варљива, неухватљива здања огледају једно у другом, творећи невидљиве градове, а човек ту нема где ни да положи поглед. И пошто нема чврсте тачке, свет се, по Сарамагу, на наше лажљиве очи, невиђено руши.

          (Узгред, на дан када је проглашен за нобеловца, Дарио Фо је поменутом Португалцу оставио на телефонској секретарици поруку: „Извини. Украо сам ти награду. Та награда је била твоја, а ја сам обичан лопов.“ Прилично другачија прича од оне која се врти око наших претендената на клецави књижевни престо и самозваних чувара печата и завештања.)

          Последње слике начинио сам на Хавајима. И док сам, свечери, зурио у непрегледну пучину Пацифика, сетио сам се стиха Бранислава Петровића: „Шта је спрам безмерног Тихог океана једна суза љуцка?“

Размишљам о томе откако сам се вратио, на дно Панонског океана, и гледам један свој одраз, једно моје могуће, на сјајном сечиву ножа, којим отварам ово писмо пуно исцепаних фотографија.