Тајна продора je у кивију

Иако у последње време аналитичари истичу да Уједињене нације све више губе на значају у решавању светских проблема, Кори Удовички, помоћник генералног секретара УН, каже да по многим показатељима светска организација никад није била релевантнија. У разговору за „Политику” Удовички, која је и помоћник администратора Програма УН за развој (УНДП) и директорка Регионалног бироа УНДП-а за Европу и Заједницу независних држава, истиче да када промислимо тренутна глобална дешавања, јасно је да ће УН бити још значајније за успешно превазилажење глобалних изазова који нам предстоје.

„Ових дана смо били сведоци грознице са којом је свет пратио питање палестинског захтева за пријем у УН. Мало ко очекује да то подношење захтева директно утиче на стање на терену, па ипак, значајно је јер одлуке које се доносе у УН имају моралну снагу и политичке последице. Данас, као и пре шест деценија, УН симболишу универзалне вредности, чак и ако се оне не оличавају увек у појединачним одлукама, јер конкретна решења доносе се у оквиру, и на основу, политичке реалности. Уосталом, да УН нису релевантне, САД не би за своју мисију при УН управо завршавале изградњу нове зграде, од чак 22 спрата.”

Дакле, УН нису у кризи?

УН нису у кризи релевантности, као што то неки желе да представе, али јесте тачно да институционално и организационо устројење УН више не одражава у потпуности геостратешку реалност данашњег света.Та се реалност радикално изменила од краја Другог светског рата, кад су УН стваране. Прво, падом Берлинског зида и завршетком хладног рата, нестала је једноставна подела на „први” и „други” свет. Од тада је, насупрот неким раним утисцима, постало јасно да ће свет, бар за догледно време, бити мултиполаран. Затим, порастом броја земаља које достижу „средњи ниво дохотка”, а нарочито наступањем нових привреда, као што су Кина, Индија, Бразил, радикално је измењена структура и економска улога и некадашњег „трећег света”. То се јасно показало њиховом улогом у одговору на финансијску кризу 2008. Криза је јасно показала и то да степен економске глобализације данас захтева много већу способност међународне координације, или чак обједињавања, економско-финансијске регулативе и политика. Коначно, баш негде пред економску кризу, постало је јасно да ће глобална заједница морати да изнађе начин да рационалније троши природне ресурсе. То је, на дуги рок, највећи глобални изазов. На све ове изазове 21. век ће морати да одговори развојем механизама међународне сарадње. А у тим процесима ће, на директан или индиректан начин, УН играти централну улогу.

Али говори се о томе да УН нису у стању да одговоре на ове изазове, да су заробљене у вечитом напору реформе која не производи резултате?

Ако говорите у том смислу, онда говорите да се у кризи налази свет, а не УН. Да појасним, УН нису аутономна организација која, као што то раде предузећа, или министарства, аутономно производе производе, или доносе решења, док их оснивач повремено у послу надгледа. УН су механизам, регулисани процес договарања и координације поступака, између њених оснивача – земаља чланица. Ако УН нешто не ураде, онда то значи да земље чланице то нису урадиле кроз механизме УН. Ја верујем да ће се ти механизми ипак прилагодити кад настане снажна потреба, кад нови однос снага и потреба то заиста наметне. Сетимо се како је брзо повећано учешће држава нових тржишта, пре свега из Азије, у механизмима одлучивања ММФ-а и Светске банке кад је било неопходно да преузму већи терет у одговарању на кризу 2008. године. Или, погледајмо како сад Европа убрзано ради на измени неких својих кључних финансијских механизама.

О Азији као локомотиви глобалног раста сад се нешто не чује?

Показало се 2008. и 2009. да су нове привреде толико ојачале да су у стању да, уместо да потону кад је Запад у кризи, послуже као глобална локомотива раста. Требало им је нешто времена да се преоријентишу на фискално подстицање сопствене потрошње и раста, а онда су се вратиле на врло високе стопе раста од пре глобалне кризе. Они који су извозили у те земље, поготово сировине и индустријске производе, први су почели да се извлаче из рецесије. Међутим, сада се и Кина и Индија суочавају са високим инфлаторним притисцима, па су сад у процесу њиховог истискања. Значи, пооштравају монетарну политику и смањују државну потрошњу, што све неумитно доводи до успоравања привредног раста. И даље расту по за нас високим стопама, али успоравање делује негативно на привредне партнере.

Види ли нас та Азија?

Па, економски ми смо за њих заиста кап у мору. Немам директних искустава, али верујем да нас економски не виде. Међутим, мислим да нас културно и политички виде далеко више но што то оправдава наша економска, па и демографска, величина. У том смислу је наслеђе бивше Југославије драгоцено и, верујем, још увек живо. Таква препознатљивост јесте економски капитал – и не смемо да га занемаримо, не смемо да дозволимо да потпуно застари.

Али, имамо ли капацитета да се економски позиционирамо на тим тржиштима?

Мој одговор на то питање јесте – да. Ако капацитете немамо, онда има довољно елемената да их изградимо. Свакако не можемо да чекамо да неко други то за нас уради. Ми превише препуштамо нади да ће доћи до обилног дотока страног капитала. Њега није било довољно ни онда кад је капитала у Европи било у изобиљу! Сад ће то ићи још теже. И не мислим да су инвестиција са тих нових тржишта једноставна замена за европски капитал. Немојте ме погрешно разумети: ми треба да радимо све што можемо – да побољшавамо пословно окружење, да се повезујемо са страним инвеститорима и подстичемо их да овде улажу. Али то не сме да буде крај приче. Мора и да се ради на освајању нових тржишта, и то систематски, у сарадњи, како пословног сектора међусобно, тако и пословног сектора и државе. Узмимо за пример Нови Зеланд. Тражња за кивијем није постојала, нити је изгледало логично да би свет куповао мали ружни киви, и то уз трошкове превоза са далеког Новог Зеланда. Но, удружења узгајивача и новозеландска држава годинама су радили на припреми како квалитета и количина, тако и маркетинга. Крај приче нам је познат.

Како видите положај Србије у поређењу са регионом, будући да је он ослабљен у погледу пословног окружења?

Поређења и рангирања су незахвалан посао. Много зависи од избора показатеља који се увршћују како би се измерила „повољност пословног окружења”. Ја не сумњам да се у Србији фактички пословно окружење побољшава већ низ година. Ипак, истакла бих пример Црне Горе, која је некад несумњиво стајала иза Србије по нивоу индекса људског развоја, а данас стоји и испред Србије и испред Хрватске, баш зато што се тамо већ годинама систематски ради на развоју и модернизацији. Цео државни врх ради на привлачењу страних инвестиција у туризам на приморју. Али ради се, на пример, баш са УНДП-ом на развијању зелене туристичке понуде и капацитета на северу земље, где страни капитал неће скоро пожелети да дође. Македонија такође већ неко време систематски напредује, иако је због географског положаја економски изолована. Нажалост, делимо у нашем региону то што, и кад има привредног раста, њега прати растућа неједнакост.