Без пара ни у манастир

Домаћа религијска и бизнис јавност ушла је у полемику са неким туристичким званичницима поводом моралног проблема наплаћивања улазница у храмовима Српске православне цркве. Тема наивна – бура велика.

Наиме, један писани медиј је објавио да се у Саборном храму у Београду, меморијалном комплексу династије Карађорђевић на Опленцу и манастиру Манасија карте за групне посете наплаћују по цени од 100 до 150 динара! Необично, јер до сада је било обрнуто: у атеистичкој држави цркве су биле празне па није ни било могућности да се било коме наплаћују улазнице.

Такође, увидом у излетничку понуду, запажамо и да обилазак Владичанског двора у Вршцу кошта скромних 50 динара, али кошта! Медији најављују и да многи манастири, притиснути стотинама посетилаца, пре свега школских екскурзија, планирају да уведу режим улазница.

На овај нови манир Цркве први су реаговали званичници из туристичких организација – осудом: сматрају га непримереним. Јасно и гласно: Црква нема право да наплаћује улазнице.

Владика зворничко-тузлански Василије стидљиво је одговорио да одржавање манастира кошта и да би, ако нема улазница, онда држава требало да плаћа за њихово одржавање.

Да ли се негде у свету наплаћују улазнице у живим светилиштима? Да, и те како. На Метеорима, у северној Грчкој, улазак у сваки, треба ли рећи, православни манастир наплаћује се два евра. Улазак у катакомбе манастира Св. Петра у Салцбургу један евро, у истом граду улазак у ризницу Катедрале на Домплацу кошта целих пет евра. Бели редовници цистерцити из самостана Стична у Словенији наплаћују два долара улаз, а деци и групама 1,3, док картузијанци из Плетерја без разлике – 1,4 долара. Улазница за цркве у Белгији и Холандији нивелисана је на 1,5 евро. Најскупља је Гаудијева Саграда фамилија у Барселони где улаз кошта осам евра!

Да не буде забуне, потписник ових редова се без гриже савести залаже да манастири у Србији наплаћују улазницу по цени од једног евра. Из два разлога. Прво, што је манастирима потребан новац за одржавање не само фрески и икона него и редовничког начина живота; нема разлога да манастири само чекају на помоћ државе. А други разлог је начелне природе и тиче се суштине пословног морала. У бизнису је морално све оно са чиме се добровољно сагласе прималац и давалац услуге-добра а што није забрањено законом. Зашто би игуман неког манастира био грешан пред Богом ако наплати улазницу у порти цркве?