Bez para ni u manastir

Domaća religijska i biznis javnost ušla je u polemiku sa nekim turističkim zvaničnicima povodom moralnog problema naplaćivanja ulaznica u hramovima Srpske pravoslavne crkve. Tema naivna – bura velika.

Naime, jedan pisani medij je objavio da se u Sabornom hramu u Beogradu, memorijalnom kompleksu dinastije Karađorđević na Oplencu i manastiru Manasija karte za grupne posete naplaćuju po ceni od 100 do 150 dinara! Neobično, jer do sada je bilo obrnuto: u ateističkoj državi crkve su bile prazne pa nije ni bilo mogućnosti da se bilo kome naplaćuju ulaznice.

Takođe, uvidom u izletničku ponudu, zapažamo i da obilazak Vladičanskog dvora u Vršcu košta skromnih 50 dinara, ali košta! Mediji najavljuju i da mnogi manastiri, pritisnuti stotinama posetilaca, pre svega školskih ekskurzija, planiraju da uvedu režim ulaznica.

Na ovaj novi manir Crkve prvi su reagovali zvaničnici iz turističkih organizacija – osudom: smatraju ga neprimerenim. Jasno i glasno: Crkva nema pravo da naplaćuje ulaznice.

Vladika zvorničko-tuzlanski Vasilije stidljivo je odgovorio da održavanje manastira košta i da bi, ako nema ulaznica, onda država trebalo da plaća za njihovo održavanje.

Da li se negde u svetu naplaćuju ulaznice u živim svetilištima? Da, i te kako. Na Meteorima, u severnoj Grčkoj, ulazak u svaki, treba li reći, pravoslavni manastir naplaćuje se dva evra. Ulazak u katakombe manastira Sv. Petra u Salcburgu jedan evro, u istom gradu ulazak u riznicu Katedrale na Domplacu košta celih pet evra. Beli redovnici cisterciti iz samostana Stična u Sloveniji naplaćuju dva dolara ulaz, a deci i grupama 1,3, dok kartuzijanci iz Pleterja bez razlike – 1,4 dolara. Ulaznica za crkve u Belgiji i Holandiji nivelisana je na 1,5 evro. Najskuplja je Gaudijeva Sagrada familija u Barseloni gde ulaz košta osam evra!

Da ne bude zabune, potpisnik ovih redova se bez griže savesti zalaže da manastiri u Srbiji naplaćuju ulaznicu po ceni od jednog evra. Iz dva razloga. Prvo, što je manastirima potreban novac za održavanje ne samo freski i ikona nego i redovničkog načina života; nema razloga da manastiri samo čekaju na pomoć države. A drugi razlog je načelne prirode i tiče se suštine poslovnog morala. U biznisu je moralno sve ono sa čime se dobrovoljno saglase primalac i davalac usluge-dobra a što nije zabranjeno zakonom. Zašto bi iguman nekog manastira bio grešan pred Bogom ako naplati ulaznicu u porti crkve?