Није да јесте

Кад покушавам да пишем о нашој интелектуалној елити, прати ме осећање нелагоде и неодлучности. Зашто? Нисам сигуран да она постоји, а кад се некако и уверим да постоји, морам је ставити под наводнике. То је разлог што не може да изостане реченица: српска је елита мртва. Ако је и има, она је малобројна, невидљива, на друштвеној маргини. У сваком случају, неопходно је показати како је уморена или како је постајала уморна. Или како је структурално небитна.

У време комунистичког монизма, догодила су се голема посртања интелектуалних елита. То им се ,,дешавало и кад су пристајали да служе свемоћној партији и кад им није сметало једногласје као трагедија мишљења. Репресију у политици дочекивали су као глувонему бесконфликтност. Као апологети остајали су без упитности, немира и сумњи. У окриљу кетмана, у интелектуалцу–полтрону опстаје менталитет послушника, који је овладао вештином плесања између јаја политичких моћника. Било је најважније да их не поломи.

С распадом заједничке државе, минорним и милитантним политичарима, а таквих је овде одавно највише, било је неопходно упориште у интелектуалним елитама, у интелектуалцима од ,,имена” и ,,формата”. Постајући ментори политичарима, ови интелектуалци понашали су се као да су нашли кључ историје и алем-камен истине. А политички врховници слушали су само онога ко је дорекао њихову ,,мисао”. Као политичке скутоноше, као самозвани адвокати нације, као кобајаги заштитници националних интереса, интелектуалци су подржавали шовинистички примитивизам и политичко лудило. Аутизму политичке елите придружили су се милитантни интелектуалци, који су показали велику склоност према националној затворености, самодовољности и некритичности. Тако су се политичари и интелектуалци нашли на истој страни, у истом колу, али без осећања мере, правичности и свести о одговорности. Интелектуалци, и кад нису наговарали да се прихвати рат као политичка ,,опција” и кад нису били плен лажног патриотизма, нису чинили ни оно што су могли – нису одвраћали од ратног лудила. Тако су постали саучесници у злочину. Зато су они и данас далеко од промене конзервативног мишљења и успостављања вредности цивилног друштва. У неспремности да се обрачунају са националистичким екстремизмом и ратном политиком скрива се трајност њихових идеолошких и вредносних заблуда.

У време екстремне кризе, средњи слој се сурвао у бездан сиромаштва. Није постојала никаква могућност да се из њега репродукује било каква елита. Из полусвета подземља, из провинцијских предграђа, из велеградске полутаме, из ратног пакла дојездили су привредни криминалци, девизни рентијери, ратни профитери и мафијаши. Ти мутноловци домогли су се стратегије освајања важног места у друштву. Грандоманија и бахатост обележја су њиховог животног стила. Стил без стила. Елитизам новокомпонованих богаташа делује и данас хуморно и карикатурално. Што је најгоре, ову ,,елиту” одређује богатство и власништво, а не творачка вредност.

Кад је она настајала, дошло је до масовног ,,одлива мозгова”. Безброј стручњака, научника, талентованих стваралаца свих усмерења, напустило је земљу изразите регресије, државу без перспективе. Тако су најученији и надарени одлазили у свет, а овде су понајвише остајали они који су морали остати и којима се исплатило да остану – сиротиња и мафијаши. Симптоматично је и то да још не постоје подаци колико је хиљада наших елитних интелектуалаца напустило свој завичај. И то говори о великом нереду државе у транзицији. Стога није необично што и сада нову квазиелиту чине ,,барони рата”, брзопотезни богаташи, врх партијских номенклатура и новокомпонована естрада. Непрестана страначка увезаност интелектуалних зависника од политике и интелектуална аутономија не иду заједно. Зависници од прагматске политике следили су пут од идеолошке подобности, демагошког популизма до кич естраде. Аутономија стваралаштва не може се одбранити кад се пристане на репресију режима. Кад је крајем 1999. године у српском парламенту донет закон о универзитету и кад је од универзитетских професора затражена лојалност актуелној власти, свега један одсто припадника академске четврти није на то пристало. Један одсто професора нису пристали да се порекне аутономија универзитета. То је шокантно сазнање о драстичној несагласности професије и морала, о професионалном дебаклу.

Интелектуална непослушност, као индивидуална слобода, одлучујућа је код интелектуалаца по мери самоопредељења и самоодређења. Тамо где интелектуалац не може да се успротиви, да се побуни, он не може да брани вредности које је освојио или их осваја. Ту и губи својства интелектуалне елите која највише чини кад пориче, у име вредности, рационалности и памети, оно што није вредност. Кад то не чини, доводи у питање и своју професију, и своју умност, и своју савест. Ту се не може препознати ни као део интелектуалне елите.

*Културолог, професор универзитета