Џулијану Барнсу награда Ман Букер

Најугледнија књижевна награда англосаксонског говорног подручја „Ман-Букер”, која се додељује писцима из земаља Комонвелта, Републике Ирске и Зимбабвеа,за 2011. годину,припала је енглеском писцу Џулијану Барнсу (65), за новелу „Смисао за крај” (The Sens of an Ending).

Барнс је до сада већ три пута био у најужем избору за ово престижно признање које му је промакло 1984. за „Флоберовог папагаја”, 1988. за „ Енглеска, Енглеска”, и 2005. за „ Артура и Џорџа”. Председница жирија Стела Ремингтон изјавила је да су се чланови жирија одлучили да награде новелу, дело које има 150 страна, јер су закључили да је упркос краткоћи ипак невероватно богато, концентровано, пуно информација, и да није довољно да се једном прочита да би се проникло у све финесе”.

„То је књига која је веома читљива,али се може читати више пута”, истакла је Ремингтонова пре свечаног уручивања награде у лондонском Гилдхолу. Иначе, то није најкраћа књига која је до сада добила „Ман-Букера”, пошто је 1979. награђена књига „На обали”, Пенелопе Фицџералд, која је имала 132 стране. Барнсу ова награда доноси 50.000 фунти (80.000 долара), али се показало да је много важнија повећана продаја не само награђене књиге, већ и целокупног опуса лауреата.

Ексклузивни издавач књига Џулијана Барнса код нас је „Геопоетика”, која је до сада објавила девет његових књига, међу којима су и романи „Троје”, „Љубав, итд.”, „Историја света у десет и по поглавља”, „Артур и Џорџ”, затим књига мемоарске прозе „Није то ништа страшно”, и збирка прича „Пулс”, која је објављена ове године.

Према речима Владислава Бајца, директора и главног уредника „Геопоетике”, ова издавачка кућа већ је откупила издавачка права за књигу „Смисао за крај”, која је сада награђена Букером, а ово дело биће објављено код нас до краја године, у преводу Зорана Пауновића.

„Барнс је био најјаче име у конкуренцији за признање „Ман Букер”, које му је већ три пута промакло. У награђеном делу бави се темом суочавања са смрћу, она одише реминисценцијама на детињство, мада је упоришна тачка ове прозе заправо несталност сећања”, додао је Бајац.