Ићи по мишљење

Такозвани опијум за народ није више религија већ политика, чије је свето тројство: власт, моћ и новац. Народу, илити јавном мњењу, дозвољено је да има мишљење(од којегвајде нема). Дакако слободно. Дакако контролисано.

Дозиметар слободе, и мишљења, у рукама је медија.

Такозвана плуралност мишљења није изум медија, али је у њиховом власништву. Колико ће се различитих мишљења чути зависи искључиво од њих. Од тога које је оријентације (наравно политичке) медиј,зависи и шта ћете чути или прочитати. Они креирају јавно мњење тако што пропуштају одређену врсту мишљења, идеја, вредности...Те идеје долазе углавном од политичара, из централа политичких странака (што се сматра легитимним), или се по њих иде код експонената и експерата, јавних личности. „Ићи по мишљење” је најчешћи модел „саобраћања” медија, уместо износити сопствено. Идеје и мишљења се углавном пласирају преко другог, изабраног другог: стручњака, политичког аналитичара, јавне личности, интелектуалца, уметника, естрадне личности...већ у зависностиод теме, и уређивачке политике.

Рецимо, у „Данасу” и „Новостима” не можете ни у сну наћи да износи своје мишљење једна те иста особа. Зна се у којим новинама ћете наћи став или мишљење Биљане Србљановић, а укојима Кустурице. На коју тему ћете тражити мишљење од Јелене Карлеуше и Мирјане Карановић, а на коју, и где, Душана Савића, а где Синише Михаиловића итд. Да не говоримо о давно „прочитаним” такозваним независним политичким аналитичарима. Њихова мишљења су тражена, утицајна, добро плаћена, али и „употребљива”. Важно је да се говори, пише, да се таласа јавно мњење, ствара привид слободе избора.

Ова друштвена (читај:политичка) комуникација често је двосмерна. Како новинар има своју личност преко које „дела”, тако и јавна личност има свој медиј, своје новине, и новинаре, преко којих говори. Своје колумне. Ако неко пак хоће да дотера, или „опере”, своју биографију објавиће дневник (по могућству из деведесетих). Тако ће изнети мишљење, иако закаснело, о друштвено-политичкој ситуацији, виђење своје незаменљиве улоге у „догађајима”, заклињаће се у своју пророчку визију, описиваће своју мученичку позицију и сл. Не надајте се, ни случајно, да ћете у тим дневницима наићи на кајање, начињене грешке, недоумице, страхове, на бављење својом савешћу, на „разговоре с душом”, што би рекли Грци.

Интересантно је да у тим крњим аутобиографијама, ни налик негдашњим, нема личног живота писатеља(!), а о љубави ни Љ. Баш као да су их писали евнуси, и монаси, „војници” партија, а не слободни људи, писци. Лични живот је прекривен велом тајни,како и „приличи” тзв. озбиљним људима, односно онима који себе преозбиљно схватају. Све је у служби јавног, и идеолошког. Она делфијска „Спознај самога себе” не одвија се изгледа ни у мраку собе, некмоли на папиру, пред аудиторијумом за којисе пише. У грчким и римским текстовима налог да спознамо сами себе био је увек у вези са другим принципом „старања о себи”(старања о свом духу). У данашње време брига о себи своди се на бригу ЗА себе. Па у данашњим књижевничким (не увек књижевним) дневницима нема личног, духовног живота. Старање о себи претворило се у старање за себе: за свој положај, позицију, утицај. Нико се више не бави култивисањем сопства ради себе самог, већ својим друштвеним постојањем, односно опстајањем, прањем сопствених биографија, да се не би „изгубио воз”, онај данашњи, али и онај за вечност.

Елем, да вам своју тему о пинг-понг мишљењу, које је моје-њихово, њихово-моје, по које се некуд, или некоме иде, поткрепим једним свежим примером. Нађох се пре извесног времена песничким послом у једној од суседних држава, и ту сретох новинара не баш добронамерног и дакако критичног према српском друштву.Тај ми се похвали како управо иде у Србију да направи интервју са једним писцем који је ту скоро објавио дневник, и рекао „сву истину”. Одмах знадох код кога иде, није требало да ми каже. Знадох то по његовим ставовима. И знадох код кога ће их наћи . Човек је путовао преко границе по сопствено мишљење. Наши гласноговорници уосталом томе и служе. Они су наше друго „ја”.