Шимпанзе се више промениле од људи

Чији су се гени више променили: људи или шимпанзe? Уколико се определите за говор и већи мозак, рекли бисте да смо ми имали више среће у извлачењу природне лутрије. Први утисак, међутим, вара: мајмуни су се више мењали, иако се донедавно веровало обратно. Антрпоцентрични поглед да је природни одабир (селекција) променио набоље више гена код нас налази се под озбиљним преиспитивањем.

Можда најразумнији двоножац усправног хода (Homo sapiens) није врх еволуционог стабла?

Упоређивање око 14.000 (тачно 13.888) човекових и гена најближих биолошких сродника – шимпанзи, ових дана обзнањено, распршило је вишедеценијску заблуду, зачету још учењем Чарлса Дарвина. Често, наиме, мислимо да смо јединствени и надмоћни, да смо знатно испредњачили испред осталих животињских врста. На стаблу еволуције или развића врста свака наредна била је напреднија, и у то нико није сумњао.

Све до скорашњег проучавања еволуционог генетичара Џијанчија Чанга, са Универзитета Мичиген у Ен Арбору (САД) који је показао да је знатнији број шимпанзиних гена подвргнут пожељном мењању него човекових у току развића једних и других. Испоставило се, у ствари, да су се биолошке претече људског рода више окористиле еволуционим околностима. Коначан и једнозначан одговор није на видику, иако се назиру поједини утицајни чиниоци.

Шта је урадила мичигенска истраживачка дружина?

Спољашње разлике остале

Најкраће речено, сравнила је поменути износ "наследних јединица" нађених код људи, шимпанзи и макаки мајмуна, чији је геном (збирка гена) недавно исцртан. Трећи су, наравно, послужили да се уочи разлика између првих у других.

За свако "генетско слово" по којем су се људи или шимпанзе разликовали од заједничког претка – упарено с "наследним отиском" макакија – научници су настојали да сазнају ли је упливисало на промену протеина. Гени преображени природним одабиром (селекција) испољавају необично високу размеру измена (мутације) које су се одразиле на протеине.

И тако је откривено да су се код шимпанзи променила 233, а код човека 154 гена откако су се пре седам милиона година раздвојили од истог претече. На ову противречност указивала је већина еволуционих биолога. "Ми радије настојимо да уочимо различитости између нас и нашег заједничког претка, а ретко између шимпанзи и нашег заједничког претка", објашњава Џијанчи Чанг.

Откуда толики раскорак?

Шимпанзе су, најмање, милион или два милиона година на овој планети бројношћу надмашивали људе и – према теорији популационе генетике – били су изложени строжем одабиру, из чега проистиче веће наследно прилагођавање околини. У већим групама овакве промене су чешће. Занимљиво је, међутим, да се најбрже мењајући гени нису одразили на очигледне спољашње одлике и једних и других.

Код шимпанзи су се највише уплели у протеински метаболизам, генско преписивање и одзив (реакција) на стрес. Наравно, не можете истог трена да запазите да ли су мајмуни подложнији узнемирењу. Танане мене појавиле су се и код људи, нарочито у разградњи масних киселина и разношењу фосфата у телу.

Исељавање под притиском

Да ли је преовлађујућа претпоставка да су људи доживели бурније прилагођавање од осталих примата и сисара сада уздрмана?

Али, ово није потпуна прича: задивљујући чланак који то описује усредсредио се на разумевање устројства претварања аминокиселина у протеине. Остали механизми генске еволуције – испољавање, умножавање, преобраћање и осујећивање – подједнако су, вероватно, важни. Може се испоставити да брисање (искључење) особеног гена и мењање једне аминокиселине буде кудикамо пресудније са биолошког гледишта од мноштва гена који су, изгледа, претрпели промене.

Далеко смо још од одгонетања шта нас чини људима, а шимпанзе шимпанзама. Да би се то установило, морају се до танчина упоредити геноми човека (потпуно завршен 2004) и шимпанзе. Коначно разврставање гена ових других још није довршено, за сада је у оптицају приближно набрајање. Могуће је, на пример, да је тек неколико гена измењено да би људи стекли тако велики мозак.

Џијанчи Чанг признаје да је веома тешко одредити који су гени били изложени скорашњем (у временским оквирима еволуције) пожељном мењању. Позитивна селекција уочена је на различитим генима људи и шимпанзи, из чега происходи да је утицала на различита биолошка збивања. По свему судећи, први људи су морали да се прилагоде природним изазовима (селекциони притисак) као што су климатска колебања или помањкање хране, када су се из прапостојбине Африке отиснули на друге континенте.