Где људи који знају (више) вреде

Да у новим друштвеним условима добијају на значају нови канали социјалне промоције потврђују и истраживања која сe односе на ,,одлив мозгова” из Србије. Један од резултата тог истраживања односи се на поређење система вредности у две средине, нашој и иностраној. Наши млади стручњаци су се уверили у то да се у развијеним земљама знање много више цени и да се статус на послу гради на основу стручности, док овде на формирање друштвених позиција утичу многи други фактори.

Они кажу да се у Србији у науку не улаже на прави начин. И оно што се улаже, објашњавају, мало кога интересује изван саме науке, осим ако то можда тренутно некоме политички одговара. Научни резултати често остају непримећени, тако да се дешава и то да странци који овде долазе да учествују у неким нарученим истраживањима бивају изненађени чињеницом да су таква истраживања већ радиле овдашње научне институције. Али налази наших институција за наручиоце очигледно нису толико важни, за разлику од истраживања странаца.

Зато наши стручњаци који оду из Србије кажу да имају осећај да човек од знања овде није цењен, да је систем неуређен те да је веома ниска професионална и институционална култура; позиције институција се често заснивају на личним, да не кажем рођачким везама, далеко од резултата рада запослених. Стручњаци могу да произведу нешто вредно а да то у друштву ипак не буде примећено.

Људи који су отишли с намером да се можда врате, ипак су остали у иностранству јер као главну препреку за повратак виде то што ,,човек који зна овде није важан”. Такође, систем је неуређен и функционише без препознатљивих правила. Тамо где су отишли научили су нешто друго: они који знају – вреде и много више су одговорни за оно што раде.

Дакле, од основне и средње школе, преко тржишта рада па до високих образовних нивоа ,,деконструкција система” тече и граде се нови обрасци формирања елите која има социјалну позицију и моћ – не на основу тога што су њени представници најобразованији и најквалитетнији него на основу неких других способности.

Многи из генерације који су током деведесетих стекли богатство и изградили своје позиције мимо образовања схватају, међутим, да су правила из времена у коме су они успели ипак све мање на снази. Зато они, тражећи неке друге могућности, шаљу своју децу у иностранство на школовање. Тако се затвара још један круг социјалне промоције: деца оних који су без формалних школских квалификација успели да дођу до друштвеног богатства сада имају привилеговане услове за веома квалитетно образовање у иностранству и могућност да по повратку овде знатно унапреде рад фирми својих родитеља.

Према томе, разграђени су ранији модели и путеви регрутовања елите, конструишу се нови, од којих нису сви такви да фаворизују оне најбоље.

Виши научни сарадник, Институт за педагошка истраживања