Gde ljudi koji znaju (više) vrede

Da u novim društvenim uslovima dobijaju na značaju novi kanali socijalne promocije potvrđuju i istraživanja koja se odnose na ,,odliv mozgova” iz Srbije. Jedan od rezultata tog istraživanja odnosi se na poređenje sistema vrednosti u dve sredine, našoj i inostranoj. Naši mladi stručnjaci su se uverili u to da se u razvijenim zemljama znanje mnogo više ceni i da se status na poslu gradi na osnovu stručnosti, dok ovde na formiranje društvenih pozicija utiču mnogi drugi faktori.

Oni kažu da se u Srbiji u nauku ne ulaže na pravi način. I ono što se ulaže, objašnjavaju, malo koga interesuje izvan same nauke, osim ako to možda trenutno nekome politički odgovara. Naučni rezultati često ostaju neprimećeni, tako da se dešava i to da stranci koji ovde dolaze da učestvuju u nekim naručenim istraživanjima bivaju iznenađeni činjenicom da su takva istraživanja već radile ovdašnje naučne institucije. Ali nalazi naših institucija za naručioce očigledno nisu toliko važni, za razliku od istraživanja stranaca.

Zato naši stručnjaci koji odu iz Srbije kažu da imaju osećaj da čovek od znanja ovde nije cenjen, da je sistem neuređen te da je veoma niska profesionalna i institucionalna kultura; pozicije institucija se često zasnivaju na ličnim, da ne kažem rođačkim vezama, daleko od rezultata rada zaposlenih. Stručnjaci mogu da proizvedu nešto vredno a da to u društvu ipak ne bude primećeno.

Ljudi koji su otišli s namerom da se možda vrate, ipak su ostali u inostranstvu jer kao glavnu prepreku za povratak vide to što ,,čovek koji zna ovde nije važan”. Takođe, sistem je neuređen i funkcioniše bez prepoznatljivih pravila. Tamo gde su otišli naučili su nešto drugo: oni koji znaju – vrede i mnogo više su odgovorni za ono što rade.

Dakle, od osnovne i srednje škole, preko tržišta rada pa do visokih obrazovnih nivoa ,,dekonstrukcija sistema” teče i grade se novi obrasci formiranja elite koja ima socijalnu poziciju i moć – ne na osnovu toga što su njeni predstavnici najobrazovaniji i najkvalitetniji nego na osnovu nekih drugih sposobnosti.

Mnogi iz generacije koji su tokom devedesetih stekli bogatstvo i izgradili svoje pozicije mimo obrazovanja shvataju, međutim, da su pravila iz vremena u kome su oni uspeli ipak sve manje na snazi. Zato oni, tražeći neke druge mogućnosti, šalju svoju decu u inostranstvo na školovanje. Tako se zatvara još jedan krug socijalne promocije: deca onih koji su bez formalnih školskih kvalifikacija uspeli da dođu do društvenog bogatstva sada imaju privilegovane uslove za veoma kvalitetno obrazovanje u inostranstvu i mogućnost da po povratku ovde znatno unaprede rad firmi svojih roditelja.

Prema tome, razgrađeni su raniji modeli i putevi regrutovanja elite, konstruišu se novi, od kojih nisu svi takvi da favorizuju one najbolje.

Viši naučni saradnik, Institut za pedagoška istraživanja