Још бургију „да савлада”

Када опрема стан, Јулија Важић не уноси само намештај који је купила у салону. Простор у којем живи она првенствено улепшава занимљивим детаљима које је сама направила. Игре боја и неочекиване, али складне, комбинације су оно што тим предметима даје посебан шарм.

Своју креативност Јулија је „открила” још као тинејџерка, када је преуредила родитељско купатило. Идеја јој је синула у тренутку када је у огледалу иза себе угледала црвени пешкир којим је брисала свеже офарбану црну косу. Што би се добро слагало са овим белим елементима, помислила је, и пустила машти на вољу. До пола зида биле су постављене мале, беле плочице, па ту ништа није могла да мења. Али, зато је оно изнад прекречила масном црвеном бојом. Чак је и плафон био у истом тону. Смео подухват се баш лепо показао, па је наставила да експериментише сређујући своју собицу у викендици коју су имали на Камењару, познатом новосадском летовалишту на Дунаву.

Од тада се није смирила. Преуређивала је све што јој је пало под руку. Чини јој се да јој инспирација навире данас можда више него икад, поготово од када су продали стан у Новом Саду на Лиману, и купили кућу на Фрушкој гори у Лединцима.

– Кад смо ту дошли, у моменту сам осетила да тај нови животни амбијент могу да намештам по свом колико год желим. Прво сам се „бацила” на старе, сасвим обичне плакаре у соби, које су нам ти људи оставили. Мало ми је помагао муж, али већи део посла завршила сам сама. Тестеру сам усавршила, само још мало морам да савладам бургију. Шине сам купила, уврнула доле, уврнула горе, и брзо је било готово. Када сам поскидала фронтове и поставила клизна врата, у стилу америчког плакара, и на крају та „чела” офарбала у бело, а кантове у сиво, сви су се одушевили. И, све ме је коштало само дванаест хиљада динара – каже задовољно.   

Онда се преселила у кухињу. Ту је поставила своје старе висеће елементе, али и њима је заменила фронтове и обојила их у сиво. Пошто нису достигли до краја, требало је попунити то парче зида. Онаје по њему лепо нацрталабело стабло, од каолина направилалистиће у облику срца, по њима исписала разне поруке и онда их окачила. У ту крошњу обесила је и један врло интересантан сат. Све јој је на њему одговарало, бројеви крупни, величина права, али зеленим словима исписано име те фирме од које га је добила. Пробала да то скине, гребала и оштетила. Онда се „разљутила“, узела маказе, искројила пластичне жуте кружиће, на које је причврстила прозирне каменчиће, као капи, и залепила преко тога. Е, то јој се већ допадало.

Где год је завирила, нашла је нешто што би ваљало поправити и декорисати. Оно што би други бацили, она је доводила до савршенства. Кад га дотера, питају је – „Одакле ти?”. Чак је и од подрума направила кутак за уживање, све по систему уради сам.

– Нервирале су ме неке цеви за грејање, па сам позвала гипсара, да ми то сакрије. Кад је изговорио цену, сетим се шта ћу. Скалпел имам, купим стиропор, знам да трпи силикон, искројим, облепим, ставим тапете и – дивота једна – описује са радошћу.

Најатрактивнији део амбијента, ипак, је простор иза куће. Чим је први пут крочила тамо, одмах је „снимила” све: леп, велики простор, степениште води горе у воћњак, хладовина, идеално место за роштиљ. Али, пошто је кућа на брегу, па је укопана, леђа су била избетонирана.

– Кад сам ушла тамо, поплашила сам се од те бетончине. Наравно, ја бих да оплеменим и тај простор. Узела сам белу фарбу и целом дужином осликала тарабу, а у перспективи двориште. На чеони зид „развукла“ сам и штрик са вешом, па додала маце, цветиће... А, са стране нацртала отворен прозор и дечицу како машу. Боје и четке не склањам, па ко хоће, кад дође у госте, може нешто да доцрта. Сваког пролећа и сама обавезно те мотиве освежавам и тад просто све сине. Веома волим да боравим ту. Имам и љуљашку за двоје, поклон од ћерке Јоване, па се често у њој опуштам.

Јована живи у Београду, па је и њој много тога направила у стану. Најдражи јој је венчић за прозор који јој је исплела од гранчица врбе. Сав је у живим бојама, пинк и наранџастој, баш какве воли. Пред полазак на разговор са нама, измислила је још једну необичну декорацију. То је добри дух Каспер. А, ево како га је направила.

– Надувала сам балоне нешто мало веће од сијалице, онда умућкала брашно и воду, пошто нигде нема да се купи штирак, у то умочила газу, прекрила преко балона и оставила да се суши. Кад ми дођемо, то ће се већ осушити. Онда ћу пробушити балончиће и извадитиих, а газа са тим крајевима који висе, остаћеу том облику. На њих ћу ставити два мала црна окца од филца и окачити – објашњава Јулија, која ни храну не припрема и сервира, а да то није примамљиво на око.

Ни сама не може да поброји шта јој је све пало на памет када треба нешто да украси. Епрувете је, рецимо, употребила као вазице за цвеће, грабуља јој служи као држач за чаше са стопицом и тако редом. Пошто је, као комерцијалиста, отишла у пензију, сада има времена на претек да се посвети дизајну и декорацији. Њена ћерка каже да никад нема проблем шта мајци да купи за рођендан. Зна да ће је лепило, алат и неке сличне ствари, највише обрадовати.

Јулија је вољна и другима да покаже како је све то једноставно, само треба имати осећај како поједине детаље уклопити. У то су се бројни заинтересовани посетиоци на недавно организованој креативној радионици и уверили.