Пишем о транзиционој мафији

Узбудљив и крцат неочекиваним преокретима, нови роман Владимира Кецмановића „Сибир”, у издању „Моно и Мањане”, чита се у једном даху, ако се до даха и дође. То је прича о српској и хрватској транзицији, везама овдашњих и тамошњих „контроверзних бизнисмена” и криминалних група, које не презају ни од тога да у игру укључе и једну девојку. Испод површине догађаја и вести у медијима, које немају никакве везе са истином, помаља се истанчана психолошка карактеризација главних ликова, девојке и њеног телохранитеља, човека који се суочава са својим „злочинима и казнама”. Владимир Кецмановић је књижевну јавност уздрмао романом „Топ је био врео” (најужи избор за НИН-ову награду, „Меша Селимовић”).

Фингирана отмица кћерке „контроверзног српског бизнисмена” још једном повезује српско и хрватско подземље. Да ли је ово један од начина да пишете и о одјецима ратних веза, направљених због оних правих интереса ратовања?

Не, прича о ратовима деведесетих у „Сибиру” као историјски подтекст није значајнија од прича о другим историјским догађајима који односе између Срба и Хрвата, па и српског и хрватског подземља – на различите начине одређују. А посебно није значајнија од транзиционе садашњости у којој се радња романа одвија, а која је по себи сасвим довољно криминална. И то не тврдим само зато што сам ванкњижевно противник школе мишљења по којој историја почиње деведесетих година прошлог века него и зато што се озбиљно бавим књижевношћу, па не смем да извикујем наручене пароле.

У том светлу смешна је и борба против организованог криминала на Западном Балкану, а која нас води директно у Европу. Без лицемерја се упуштате у свет иза лоше „нашминканих” вести, да ли вам је нека од њих конкретно била повод? 

Термин „Западни Балкан” за мене је термин који ваља стављати под наводнике, баш као и бројне друге фразе које гомили медиокритета „у региону” служе да као папагаји трабуњају једно те исто, а да ништа не кажу јер, заправо, ништа и немају да изјаве. „Позитивни сигнали”, „поруке” које се стално некоме и нечему „шаљу”, „говор мржње”, да не помињем „имплементације стандарда” и сличне „врцкавости духа”... A када је реч о култури, на пример: „бхсцг” језик и књижевност. Лоботомија! Није ми била повод нека конкретна нашминкана вест, него „западнобалканска” шминка у глобалу. А испод шмире, сто ђавола вире. Што би у „Сибиру” рекао Ференц-Фрањо, „угледни хрватски бизнисмен”: „Западни Балкан – је ли се тако сад тај курац зове?”

Сви ликови су жестоки, бескомпромисни, игре су сурове, убиј побеђеног да ти не би вратио…чак и запажања девојчице „ударају” псовком, сленгом. Да ли је неке ствари, које се обично прећуткују, овако лакше рећи?

Огољена суровост јесте оно што се крије испод шминке „западнобалканске” увезене „политичке коректности”, а вулгарни језик је врста отпора хипокризији. Користе га жртве хипокризије, али и њени виновници, у тренуцима искрености, предаха и опуштања...

Из приче о оцу мафијашу који „смешта” кћерки и њеном телохранитељу, израста и озбиљна прича о идентитету. Злочинац Достојевског добија свој Сибир за испаштање. Има ли ли ту нечега од античке трагедије?

Никада тезу романа не бих на силу покушавао да извучем, осим у маркетиншке сврхе. Али, ни овај наш разговор не може да буде лишен маркетиншке компоненте, ма колико се Ви или ја трудили да буде супротно, јер у свету маркетинга живимо, а кад тај одвратни свет пропадне, барем неко време ће бити још горе. Елем, теза овог романа била би да је Сибир, као место испаштања по Достојевском – свуда око нас. Али, за разлику од Достојевског, у овом „Сибиру” нема јасне назнаке могућности спасења. Што није толико идејна, колико формална разлика. Има то, чини ми се, везе са разликом између енглеске и немачке романтичарске перспективе, при чему је Достојевски, иако под утицајем готског романа, ближи енглеском романтизму... Али, хајде да овде станемо, иначе ће мени да пропадну сви маркетиншки напори, а и Вама би могло лоше да се одрази на тираж.

Да ли Вам је било посебно занимљиво да се упустите у психологију женског лика у свету криминала?

Било ми је занимљиво да се упустим у психологију женског лика, независно од света криминала. А свет криминала у који сам га сместио помогао ми је да представим једну страну женског карактера без срцепрајућег кењкања. Као што ми је женска перспектива кроз коју свет криминала посматрам помогла да га на известан начин онеобичим... Подстицај да пишем овај роман дала ми је Ваша колегиница Тања Петровић, када ми је предложила да за „Профил”, у којем је тада била уредник, напишем љубавну причу. Онда се моја љубавна прича отела контроли, језик мог женског алтер-ега ме је одвукао својим путем, а Тања остала да се хвата за главу шта радим од њене идеје, као ја када гледам шта тврдоглави кинематографи раде од адаптације мог романа... У знак захвалности на идеји, а и у знак извињења због претрпљене душевне боли, Тањи посвећујем ову књигу.

Ум који се отвара за спознају трагичног, поетика живљења на ивици, неки су од мотива ове прозе „на путу”. Да не откривамо завршетак, али ипак, он јесте отворен?

Да, опет се враћамо на трагедију, и мислим да сте у праву. А завршетак јесте отворен, на сличан начин као завршетак романа „Топ је био врео”. Трагично отворен... Него, кад поменусте прозу „на путу”, што Сибир у извесном смислу заиста јесте, сада ми паде на памет да смо пропустили да чињеницу да је прозу „на путу” написао члан групе „Проза на путу” и објавио у едицији „Проза на путу” – маркетиншки искористимо...

Завршен је филм „Топ је био врео” по Вашем роману. Како Вам се књига чини у другачијем медију?

Завршено је снимање филма, још увек није завршена монтажа, тако да је још рано да се о коначном утиску говори. Чини ми се да ствар није безнадежна, под условом да редитељ и продуцент успеју да се сложе око тога шта од материјала мора да се избаци. И да се искрено договоре да у избацивању буду крајње радикални. Постоји неколико заиста сјајних сцена, које би требало пустити да дишу. И постоје три кључна лика чији су тумачи у својим улогама бриљирали. То су два клинца - безимени главни јунак ког глуми дечак Станислав Ручнов и његов другар Амер ког глуми Мухамед Дуповац. И ту је комшиница Тиџа, у чијој улози је Анита Манчић, у кључним тренуцима, превазишла јунакињу из моје маште... Има ту још врхунских глумаца и врхунске глуме, али, има, богами, и много жестоког аматеризма, за који су понекад криви глумци, али углавном не... Елем, ако ова три јунака и три глумца буду „испоштовани”, постоји шанса да после бројних перипетија, и упркос мом основаном скептицизму, испадне добар филм. У противном – мрка капа.